KNJIŽEVNA KRITIKA: Pesma o stvaranju

VEČERNJE NOVOSTI, 27. SEPTEMBAR 2023.

Slađana Ilić

NOVA zbirka Dragana Lakićevića „Plačem u tami“ („Partenon“) svojevrsna je pesma o pesmi i stvaranju, o iznova čitanim knjigama, o dragim slikama.

Istovre­meno to je i knjiga uspomena i posveta, knjiga o ljubavi, smrti i bolu, što možemo naslutiti već na osnovu samog naslova.

Samozatajno, dok se kreće po sobi, po gradovima ili pak po sećanjima na mesta na kojima je bio, koja je voleo, a s kojih, izvesno, nikada neće moći da ode, lirski subjekt nalazi povode za pesmu.

Najbrojniji povodi za nju jesu suočavanja s papirom, bilo da je reč o zapisu koji je malo svedočanstvo svakodnevice i, naravno, efemernosti, papiru iz čije prosenjenosti se nazire čitav jedan život, bilo da je reč o onom slo­ženijem, susretu sa belinom i „tišinom hartije“ koju je potrebno smisleno ispuniti. Susret stvaraoca s takvom belinom i tišinom, očigledno mu podstiče celokupnu memoriju koja je u sprezi s njego­vim emotivnim sve­tom i koja budi sva čula. Samo uho i oko osetljivog či­taoca i/ili nekog drugog umetnika osetiće i razumeti simfoniju stvaranja i eksploziju boja ko­je su proizašle iz pa­žljivo biranih reči, iz njihovih nijansi, iz najpreciznijeg merenja značenja i zvučanja.

Pa ipak, nasuprot rađa­nju tekve pesme, postoje i one koje u samom stvarao­cu već dugo žive i koje ga, kada se ukažu, jednostavno iznenade, ali i na nešto važno podsete. „Rad“ takve pesme direktno nas vraća iskoni i opominje na to da ona uvek, u svakoj prilici, u bilo kojim okolnostima samostalno živi i tvori. Njena moć je magijska. Ona je čuvarka – poput Velike Majke. Ona je istovremeno svoja. To vidimo u njenom nepre­kidnom, danonoćnom originalnom tkanju niti jezika. No, pesme jesu i svuda oko nas. O tome svedoči devojka pesma „u letnjoj haljini mišje boje“. Stvaralac je uhvatio njen tre­nutak besmrtnosti dok nalakćena „leži kao da usniva“, kao da „pozira pesniku“. Njenoj mladosti i liričnosti ne može ništa nijedna pandemija. Još jedna pesma čija večnost je neupitna jeste sama Vislava Šimborska – čije su „oči kao reči“.

Ipak, lirski subjekt iz zbirke „Plačem u tami“ beleži i neke drugačije susrete s pesmama. Na primer, sa onima mr­tvog pesnika, prijatelja. Dok ih prekucava i iznova biva u njima, uočava kao se, presenjene aurom smrti, menjaju, kako i sama smrt, ipak, sadrži u sebi nešto lirsko, nešto umetničko. Taj lirizam posebnu auru daje i slikama zau­vek otišlih slikara prijatelja i podrazumeva isto tako liričnu posvetu – nimalo laku, ali potrebnu.

Tražeći odmak od tuge, ako postoji, ili tek lutajući u vreme­nu u kojem nije lako, možda ni moguće, ozdraviti, umetnik biva zagledan u borove i brest… Njegova tuga se produbljuje sa očiglednošću nestanka ruže, magnolije ili pak „gosto­primne gospođe vrbe / stare Beograđanke“. Zatekli smo ga u vremenu u kojem sve nestaje – osim pesama: kuće, bašte, bu­nari, ruže, kultura sećanja, identitet…, u vremenu u kojem „vene i nestaje narod“ i u kojem „se menja i smanjuje svet“.

Ipak – ostaće nešto nakon svega da „leluja iznad sibir­skih šuma“, da leti visoko iznad planina – za pesmom i za majkom.

LINK: https://www.novosti.rs/c/kultura/dodatak-kultura/1284950/knjizevna-kritika-pesma-stvaranju