„Да, условљеност материјалним постигнућима је друштвени и социјални феномен који је захватио читав свет. У суштини тог феномена, по мом мишљењу, налазе се две ружне људске особине: похлепа и егоизам. Не могу да докучим шта из чега произилази. Биће песника, дабоме, има специфичан однос према стварности. Драма, патња, трагедија, беда у поезији не доспевају никада до стања завршености. Тек што се нешто окончало, већ песма предосећа нову претњу, увек је у приправности. Не мора бити у питању очигледна угроженост људске егзистенције у целини, као сада, може једна угинула птица у дворишту, или вест да је ваздух презасићен отровним честицама довести до реакције какву су песници неког минулог доба имали поводом пропасти неког царства, на пример. Поезија је веома осетљиво али упорно биће. Захваљујући тој упорности, оставила је за собом траг кроз целу људску историју.”
У 111. Колу СКЗ објављене су „Изабране песме” Томислава Маринковића: https://bit.ly/3b6TXTA