ПИСЦИ О СТОГОДИШЊИЦИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

 

Предраг Палавестра

У ЦЕЛОКУПНОМ СРПСТВУ…

У целокупном српству, изузев Матице српске, нема ниједне установе која је, скромније, с више упорства а са мање таламбаса, обавила већи културни посао од Српске књижевне задруге.

Њено делаовање најбоље показују њене књиге у познатим плавосивим корицама, које су најстарија и најтрајнија српска издавачка и књижевна баштина, велики споменик српске писане речи, стваралачке маште и духовне снаге.

Ништа мањи није, међутим, ни морални допринос Српске књижевне задруге на одржавању и подизању заједничке свести, задругарства и самопомоћи, тих често затурених и занемарених облика српског националног бића и карактера. У Српској књижевној задрузи оне су се оплодиле на најбољи начин: једном готово непрегледном ризницом српске књиге у којој се већ пуних стотину година распознају најбоље тековине српске дуговне културе и писмености.

Матија Бећковић

КОЛО И ЗНАК СКЗ

Кад би требало да се изјасним за само једну библиотеку у модерном српском издаваштву – било би то Коло СКЗ.

Кад бих морао да се одлучим за најлепшу књигу у овом веку – биле би то плаве корице СКЗ.

Кад бих бирао само један знак – био би то опет амблем СКЗ – чији аутор није ни један од толиких хералдичара – него песник Јован Јовановић Змај.

април 1992. године, Београд

Бранко В. Радичевић

ПЛАВЕ ОЧИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Покушавам да створим слику.

Књиге Српске књижевне задруге, особито знаменито Коло, представљају плаве очи српске књижевности. Крупне, плаве, умне и радознале. Осветљавају и спамећују. Умирују и храбре. Нисмо од јуче. И наша памет није мала памет.

Покушавано је, с немилордном упорношћу, да се преко умних очију силом навуку слепачки превези. То није успело ни Једнооком.

Српска књижевна задруга је чудо. Успела је да напише (и) Историју српског народа. Посао једне државе. Једне државне академије наука. Једне енциклопедијске установе.

И шта се, стварно, догађа! СКЗ је најбржа пруга српског духа. Плавоока, умна, књигородна. Она већ одиграва своје историјско колоу сто један корак.

Држава није ни свесна какво се чудо догодило у (некадашњој) Улици краља Милана, кућни број 19, први спрат.

Треба јој прићи, с поштовањем, и пољубити је у руку!

9.април 1992. године, Београд

Јован Радуловић

ПРЕПОЗНАТЉИВИ ЗНАК И КОРИЦЕ

Српска књижевна задруга је данас најугледнија издавачка кућа српског народа, али и институција чије вредности можда нисмо довољно свесни. Сама чињеница да је већ њено постојање надживело предкумановску Србију, два светска рата, две Југославије, разне фазе социјализма и комунизма, те стварање нове, треће Југославије – говоре сами за себе.

Чини ми се да Задруга никада није постојала, да није имала свој препознатљиви знак и корице, те да смо се састали да их измислимо – не би могли погрешити – нацртали би их и измислили оваквим какви јесу. Мртви Ј. Ј. Змај би своју идеју, можда неким спиритистичким гестом уступио савременом српском поети.

Нема установе у српском народу која под бременом историјских догађаја и ломова није клецала, па и наша Задруга, али никада није пала на колена, онако – да се више не дигне.

Ма колико звучало патетично, кад се писац везује за Задругу, увек је дужник који дуг враћа новим књигама.

(У Младеновцу, бања „Селтерс“, 30. априла 1992.)

Драган Лакићевић

СПОМЕНИК КЊИЗИ

Недавно је у Народној библиотеци Србије велику изложбу под насловом Сто година српске књижевне задруге (1802-1992) сменила изложба посвећена веку Иве Андрића.

Тог септембарског поднева, као службеник Српске књижевне задруге, носио сам велики, од стиропора и шпер-плоче начињен, иницијал СКЗ који је пре једног столећа нацртао др Јован Јовановић Змај.

Ово велико знамење Задругино, обојено плавом бојом Задругиног Кола – скретало је пажњупролазника од Светосавског платоа на Врачару до улице Српске књижевне задруге, која се некад звала Краља Милана, а сада се зове Српских владара.

Чинило ми се да носим споменик.

Желео сам да ме неко сретне и упита шта то носим, па да кажем да је то споменик. Велики и лак.

Споменик српској књизи и култури.

 

Текстови преузети из Гласника Српске књижевне задруге, год XLVI, број 26, Београд, 1992. године