PISCI O STOGODIŠNJICI SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE

 

Predrag Palavestra

U CELOKUPNOM SRPSTVU…

U celokupnom srpstvu, izuzev Matice srpske, nema nijedne ustanove koja je, skromnije, s više uporstva a sa manje talambasa, obavila veći kulturni posao od Srpske književne zadruge.

Njeno delaovanje najbolje pokazuju njene knjige u poznatim plavosivim koricama, koje su najstarija i najtrajnija srpska izdavačka i književna baština, veliki spomenik srpske pisane reči, stvaralačke mašte i duhovne snage.

Ništa manji nije, međutim, ni moralni doprinos Srpske književne zadruge na održavanju i podizanju zajedničke svesti, zadrugarstva i samopomoći, tih često zaturenih i zanemarenih oblika srpskog nacionalnog bića i karaktera. U Srpskoj književnoj zadruzi one su se oplodile na najbolji način: jednom gotovo nepreglednom riznicom srpske knjige u kojoj se već punih stotinu godina raspoznaju najbolje tekovine srpske dugovne kulture i pismenosti.

Matija Bećković

KOLO I ZNAK SKZ

Kad bi trebalo da se izjasnim za samo jednu biblioteku u modernom srpskom izdavaštvu – bilo bi to Kolo SKZ.

Kad bih morao da se odlučim za najlepšu knjigu u ovom veku – bile bi to plave korice SKZ.

Kad bih birao samo jedan znak – bio bi to opet amblem SKZ – čiji autor nije ni jedan od tolikih heraldičara – nego pesnik Jovan Jovanović Zmaj.

april 1992. godine, Beograd

Branko V. Radičević

PLAVE OČI SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Pokušavam da stvorim sliku.

Knjige Srpske književne zadruge, osobito znamenito Kolo, predstavljaju plave oči srpske književnosti. Krupne, plave, umne i radoznale. Osvetljavaju i spamećuju. Umiruju i hrabre. Nismo od juče. I naša pamet nije mala pamet.

Pokušavano je, s nemilordnom upornošću, da se preko umnih očiju silom navuku slepački prevezi. To nije uspelo ni Jednookom.

Srpska književna zadruga je čudo. Uspela je da napiše (i) Istoriju srpskog naroda. Posao jedne države. Jedne državne akademije nauka. Jedne enciklopedijske ustanove.

I šta se, stvarno, događa! SKZ je najbrža pruga srpskog duha. Plavooka, umna, knjigorodna. Ona već odigrava svoje istorijsko kolou sto jedan korak.

Država nije ni svesna kakvo se čudo dogodilo u (nekadašnjoj) Ulici kralja Milana, kućni broj 19, prvi sprat.

Treba joj prići, s poštovanjem, i poljubiti je u ruku!

9.april 1992. godine, Beograd

Jovan Radulović

PREPOZNATLJIVI ZNAK I KORICE

Srpska književna zadruga je danas najuglednija izdavačka kuća srpskog naroda, ali i institucija čije vrednosti možda nismo dovoljno svesni. Sama činjenica da je već njeno postojanje nadživelo predkumanovsku Srbiju, dva svetska rata, dve Jugoslavije, razne faze socijalizma i komunizma, te stvaranje nove, treće Jugoslavije – govore sami za sebe.

Čini mi se da Zadruga nikada nije postojala, da nije imala svoj prepoznatljivi znak i korice, te da smo se sastali da ih izmislimo – ne bi mogli pogrešiti – nacrtali bi ih i izmislili ovakvim kakvi jesu. Mrtvi J. J. Zmaj bi svoju ideju, možda nekim spiritističkim gestom ustupio savremenom srpskom poeti.

Nema ustanove u srpskom narodu koja pod bremenom istorijskih događaja i lomova nije klecala, pa i naša Zadruga, ali nikada nije pala na kolena, onako – da se više ne digne.

Ma koliko zvučalo patetično, kad se pisac vezuje za Zadrugu, uvek je dužnik koji dug vraća novim knjigama.

(U Mladenovcu, banja „Selters“, 30. aprila 1992.)

Dragan Lakićević

SPOMENIK KNJIZI

Nedavno je u Narodnoj biblioteci Srbije veliku izložbu pod naslovom Sto godina srpske književne zadruge (1802-1992) smenila izložba posvećena veku Ive Andrića.

Tog septembarskog podneva, kao službenik Srpske književne zadruge, nosio sam veliki, od stiropora i šper-ploče načinjen, inicijal SKZ koji je pre jednog stoleća nacrtao dr Jovan Jovanović Zmaj.

Ovo veliko znamenje Zadrugino, obojeno plavom bojom Zadruginog Kola – skretalo je pažnjuprolaznika od Svetosavskog platoa na Vračaru do ulice Srpske književne zadruge, koja se nekad zvala Kralja Milana, a sada se zove Srpskih vladara.

Činilo mi se da nosim spomenik.

Želeo sam da me neko sretne i upita šta to nosim, pa da kažem da je to spomenik. Veliki i lak.

Spomenik srpskoj knjizi i kulturi.

 

Tekstovi preuzeti iz Glasnika Srpske književne zadruge, god XLVI, broj 26, Beograd, 1992. godine