Пола века присутан у српској прози, од „Упорности траве” (1969), Миладин Ћулафић је истрајно градио свој танани, помало поетски, али језички и тематски – прозни свет. Све приче, међу којима и „суво златоˮ, како смо у поговору назвали његова ремек-дела, налазе се у овим корицама једног скрајнутог, али изванредног приповедача.