О СОКРАТОВОМ ДЕМОНУ * О СУЈЕВЕРЈУ, Плутарх
1,290.00 рсд 967.50 рсд
Први пут на српском, ризница мудрости и филозофских мисли великог писца антике. У дијалозима и расправама приповедача, пророка, завереника, ученика ‒ јављају се неочекиване истине о моћи, добру, правди, новцу, богатству и сиромаштву, духу и врлини. Душа и ум, атеизам и сујеверје ‒ велике теме вечне антике.
Превод, предговор и напомене Ноел Путник
Библиотека: 113. Коло СКЗ
Страна: 124 + 64
Година издања: 2021.
Књига О Сократовом демону * О сујеверју садржи досад непреведене списе грчког историчара и филозофа који откривају његово мање познато лице. У овим списима, који садрже филозофске, историјске и теолошке мисли налази се специфична синтеза многих видова Плутархове мисли и дела.
О Сократовом демону
За читаоце који су навикли на његове историјске портрете, оба текста представљаће изненађење. Јер, у њима се антички историчар разоткрива пре свега као фигура мудраца. Он је ту и свештеник, и мислилац, и политичар. Зато у спису О Сократовом демону расправу смешта „у шири контекст политичке приповести о ослобођењу Тебе од домаћих узурпатора и окупаторске спартанске војске”. Са друге стране, захваљујући дијалошкој форми, спис „О Сократовом демону” „чита се готово као драма, с растућом тензијом драмског заплета, неочекиваним обртима, напетим ситуацијама у којима писац свесно гради саспенс.
Списом дефлују филозофи, мистици, одважни грађани, уплашени, колебљиви, гневни и сурови карактери, ликови који се препиру, чак свађају, сумњају једни у друге, лажу и обмањују. Сцене завереничких припрема смењују се са сценама филозофских полемика, посвуд ничу мистериозна знамења, јављају се пророчки снови.” Другим речима, у овом дијалогу се преплићу „узбудљива прича о ослобођењу од завојевача, учене расправе о езотеричним странама филозофије и бројне назнаке божанског присуства и подршке”.
О сујеверју
У спису посвећеној суперстицији, аутор тему „страха од богова развија у неколико смерова, од којих је најважнији поређење сујеверја с његовом супротношћу – атеизмом. Он, заправо, од самог почетка представља човеков духовни живот као спектар могућности, у којем сујеверје и атеизам заузимају екстремне позиције.” У његовим описима атеисте, али још више сујеверног човека, данашњи читалац лако може препознати своје савременике. И док би Плутархов атеиста био безосећајан човек, сујеверна личност данас би се могла назвати и – параноичном.
Одабране мисли из књиге
Бог је нада у храброст, а не изговор за кукавичлук.
Незнање и заблуде о боговима раздвојили су се од самог почетка на атеизам, код оних окорелијих природа које су попут сасушеног тла, и сујеверје, код оних осетљивијих које су попут влажне земље.
Свако расуђивање засновано на обманама рђаво је и на крхким основама, али кад му приступе и страсти, постаје још рђавије јер свака страст на крају прерасте у заблуду.
Рекло би се да је атеиста равнодушан по питању богова, док је сујеверан човек пријемчив за њих, али на начин који у њему буди узнемиреност. Онај први, услед незнања, не верује у постојање онога што му може помоћи, док код овог другог веру прати идеја да му богови наносе штету. Стога можемо рећи да је атеизам вид заблуде у расуђивању, а сујеверје афекат рођен из погрешног расуђивања.
Сујеверје је страствено уверење, из којег се рађа страх, да богови постоје, али да нам наносе бол и штету.
Атеиста мисли да богови не постоје. Сујеверан човек би желео да не постоје, али верује у њих против своје воље јер се боји да не верује.
Плутарх О СОКРАТОВОМ ДЕМОНУ; О СУЈЕВЕРЈУ садржај
