O SOKRATOVOM DEMONU * O SUJEVERJU, Plutarh

Knjiga O Sokratovom demonu * O sujeverju sadrži dosad neprevedene spise grčkog istoričara i filozofa koji otkrivaju njegovo manje poznato lice. U ovim spisima, koji sadrže filozofske, istorijske i teološke misli nalazi se specifična sinteza mnogih vidova Plutarhove misli i dela.

O Sokratovom demonu

Za čitaoce koji su navikli na njegove istorijske portrete, oba teksta predstavljaće iznenađenje. Jer, u njima se antički istoričar razotkriva pre svega kao figura mudraca. On je tu i sveštenik, i mislilac, i političar. Zato u spisu O Sokratovom demonu raspravu smešta „u širi kontekst političke pripovesti o oslobođenju Tebe od domaćih uzurpatora i okupatorske spartanske vojske”. Sa druge strane, zahvaljujući dijaloškoj formi, spis „O Sokratovom demonu” „čita se gotovo kao drama, s rastućom tenzijom dramskog zapleta, neočekivanim obrtima, napetim situacijama u kojima pisac svesno gradi saspens.

Spisom defluju filozofi, mistici, odvažni građani, uplašeni, kolebljivi, gnevni i surovi karakteri, likovi koji se prepiru, čak svađaju, sumnjaju jedni u druge, lažu i obmanjuju. Scene zavereničkih priprema smenjuju se sa scenama filozofskih polemika, posvud niču misteriozna znamenja, javljaju se proročki snovi.” Drugim rečima, u ovom dijalogu se prepliću „uzbudljiva priča o oslobođenju od zavojevača, učene rasprave o ezoteričnim stranama filozofije i brojne naznake božanskog prisustva i podrške”.

O sujeverju

U spisu posvećenoj supersticiji, autor temu „straha od bogova razvija u nekoliko smerova, od kojih je najvažniji poređenje sujeverja s njegovom suprotnošću – ateizmom. On, zapravo, od samog početka predstavlja čovekov duhovni život kao spektar mogućnosti, u kojem sujeverje i ateizam zauzimaju ekstremne pozicije.” U njegovim opisima ateiste, ali još više sujevernog čoveka, današnji čitalac lako može prepoznati svoje savremenike. I dok bi Plutarhov ateista bio bezosećajan čovek, sujeverna ličnost danas bi se mogla nazvati i – paranoičnom.

Odabrane misli iz knjige

Bog je nada u hrabrost, a ne izgovor za kukavičluk.

Neznanje i zablude o bogovima razdvojili su se od samog početka na ateizam, kod onih okorelijih priroda koje su poput sasušenog tla, i sujeverje, kod onih osetljivijih koje su poput vlažne zemlje.

Svako rasuđivanje zasnovano na obmanama rđavo je i na krhkim osnovama, ali kad mu pristupe i strasti, postaje još rđavije jer svaka strast na kraju preraste u zabludu.

Reklo bi se da je ateista ravnodušan po pitanju bogova, dok je sujeveran čovek prijemčiv za njih, ali na način koji u njemu budi uznemirenost. Onaj prvi, usled neznanja, ne veruje u postojanje onoga što mu može pomoći, dok kod ovog drugog veru prati ideja da mu bogovi nanose štetu. Stoga možemo reći da je ateizam vid zablude u rasuđivanju, a sujeverje afekat rođen iz pogrešnog rasuđivanja.

Sujeverje je strastveno uverenje, iz kojeg se rađa strah, da bogovi postoje, ali da nam nanose bol i štetu.

Ateista misli da bogovi ne postoje. Sujeveran čovek bi želeo da ne postoje, ali veruje u njih protiv svoje volje jer se boji da ne veruje.

Plutarh O SOKRATOVOM DEMONU; O SUJEVERJU sadržaj