За свечаним столом СКЗ представљенa књига „СТАН И ХРАНАˮ Душка Бабића

У Свечаној сали Српске књижевне задруге јуче је представљена збирка поезије „Стан и храна“ Душка Бабића, управника СКЗ, у издању „Граматика“. О књизи су говориле др Александра Жежељ Коцић и др Маја Стокин, професорка Карловачке гимназије, а стихове је читала драмска уметница Ана Марија Серда.

Гђа Жежељ Коцић је свој приказ започела мапирањем Бабићевог песничког света, позивајући се на његове раније збирке, које заједно са овом последњом потврђују да песник увек има на уму једну књигу, коју стално пише проширујући контекст, док су све песме повезане унутрашњим сагласјем. У широком распону тема којима се Душко Бабић бави у својој поезији, др Жежељ Коцић се нарочито задржала на једној, доминантној и у претходним збиркама, а то су старост и старење.

„Старост се увек чини двосмисленом категоријом, јер може бити синоним за истрошеност али и за мудрост коју доносе године. Од нашег обрасца зависи како ћемо је сагледавати, јер са једне стране доноси пропадљивост, страх од смрти, постаје трагедија, а стар човек, без обзира на своја достигнућа, постаје сувишан“, истакла је гђа Жежељ Коцић.

У новој збирци, у песмама које припадају циклусу „Снимци старења“, песник нас враћа на сам процес старења, доноси поглед споља, попут слика ухваћених фото-апаратом, не посматрајући само себе, него и друге. Није спреман да се преда без борбе, јер може се и другачије бити стар, указује песник, бодрећи себе да мирно прихвати своје шездесете и све што долази. Међутим, највећи његов страх је да ће све изгубити оног тренутка кад не буде више могао да ствара, јер као што потврђује у песми „Curriculum vitae“, која је својеврстан песнички аутопортрет – он је у поезији пронашао себе.

„Песник би без свега могао, на све би пристао, осим на понижавајући недостатак стваралачке снаге од које му сам живот зависи. Срећа је по нас читаоце што је Душко Бабић свој дом у поезији саградио, јер одатле и стари и млади краду своја задовољства и крећу на далека путовања“, закључила је свој приказ Александра Жежељ Коцић.

Др Маја Стокин је подсетила на изјаву коју је Душко Бабић дао у једном интервјуу: „Одувек сам поезију схватао као неку врсту склоништа. Поезија је пут ка оном суштинском, главном“, и додала да је у песмама из збирке „Стан и храна“ најближи темама којима се у својим есејима одувек бавио, а то су: народ, нација, ћирилица, знаменити српски писци, као и егзистенцијална димензија у савременом друштву, које је све чешће десакрализовано.

Тумачећи сваки од седам песничких циклуса „Стана и хране“ Маја Стокин се највише задржала на првом – „Читање писма“ – за који и писац предговора Марио Паовица истиче да доноси на јединствен начин опеване основе српског културног идентитета, првенствено ћирилицу.

„Песник у лирско рухо заодева прекретничке догађаје и личности српске културе. Показује да је азбука простор чувања вековног колективног искуства, највећих истина и лепота постојања, трајни отисак народне душе, судбине, идентитета. Азбуку је замислио као неразориву цркву у којој о нама брине са три руке Пресвета Мајка, а што нам је посебно потребно данас“, истакла је Маја Стокин.

Потом се осврнула и на циклус посвећен завичају, у коме песник, бавећи се трагедијом напуштања завичаја и земље, настоји да покаже да је човек без сусрета са земљом – ништа.

Јер, сам си ништа – измаглица, пена

листић на ветру, репа без корена. („Да пропева у теби“)

Позивајући се на стихове песме „Слово о одласку“: Човек почиње тамо где престаје равнодушност. / Наше је само оно што волимо: песме, звезде, људи…, гђа Маја Стокин је закључила: „Култура без сећања и љубави је мртва, човек без љубави је мртав и све велико и вечно саздано је из срца пуног љубави. Само таква љубав осветљава човеку његову прошлост, његову духовну везу са родним народом, националном припадношћу, духовно и душевно окриље на земљи, само из срца пуног љубави може се служити добром циљу, а да нам је то и добро и важно, да је то наш стан и храна, поручује и ова збирка“.

И ако ишта може да нас сачува

то су речи људске, слабости и ране,

из којих, понекад, божја суза падне на свет,

да га умије. („Слово о одласку“)