Повратак читању и ћирилици – Гимназија ,,Светозар Марковић“ Нови Сад

У новосадској гимназији ,,Светозар Марковић“, 3. марта 2020. године, у оквиру акције ,,Повратак читању и ћирилици“, гостовала је Српска књижевна задруга из Београда. Повод је било представљање ,,Књиге о Шумановићу“, из 111. Кола. На почетку скупа окупљене је поздравила директор школе, г-ђа Татјана Вукадиновић, а након тога је приказан део филма о Српској књижевној задрузи. О историјату и значају ове културне институције говорио је књижевник Драган Лакићевић, главни уредник. Позоришна трупа школе-домаћина извела је краћи драмски комад инспирисан животом и делом Саве Шумановића. У главном делу програма, ученици Гимназије ,,Светозар Марковић“ и Карловачке гимназије, читали су своје радове – есеје, приче, песме, о животу и уметничком делу великог сликара. Модератор овог дела програма била је др Маја Стокин, професор књижевности из Карловачке гимназије. У последњерм сегменту програма одржан је занимљив и динамичан ученички панел, на тему: ,,Које књиге недостају у настави књижевности“. Модератор дискусије био је књижевник др Душко Бабић, управник Српске књижевне задруге. Као пратећи садржај целе манифестације, приређена је изложба ликовних радова ученика по мотивима слика Саве Шумановића. Цео програм је осмишљен и реализован у координацији са професорком Надом Хложан Шљапић.

*

АКРОСТИХ ЗА САВУ

Селестијалне ти сузе плачем на жарки летњи дан

Амбис те зове крицима митровачких врана

Вино твоје је љубав или метална горчина смрти

Au revoir mon amie

Шеташ ипак вечно до просторија твог бескраја

У светлим бојама сањари твоја страст

Можда судбина стварно постоји?

А грожђе је нажао остало необрано

Немамо времена, последње зрно песка је истекло

О, боли моја, у коју слаткоћу тебе да обојим?

Волећемо се до последњег хица

Иронично c’est la vie носиће ветар сремских пејзажа

Ћилим црвени још увек лежи вечно у прашини – чекајући

Aлекса Вилић III1, Карловачка гимназија

 

Сликање светлости у временима таме – Сава Шумановић лик и дело

Тековине данашњег времена са собом су донеле бујицу промена са изузетном дозом цинизма , вулгаризма и примитивизма. Оне се преливају и узрокују једно опште стање суморности и малодушности која варира до бездушности. Рушење традиционалног поретка у свим аспектима друштва и његових појава довело је до распада система вредности, генерално, норми на којима почива цивилизација и цивилизовано друштво.

Овдашње доба постало је синоним за прогрес и просперитет, али чега? Науке, која је са собом донела ,,лагоднији“ и дужи живот, политике, која је донела ,,демократију и слободу“ или економије, која је увела још драстичнију имовинску разлику на светском нивоу? Заправо, спектар открића и идеја узео би маха и кренуо у позитивном смеру само у једном случају, односно у комбинацији са уметношћу и духовним дисциплинама, које граде личност и карактер дорастао просперитету. На овом свету то није случај. Овде су плиме усмерене против уметности и уметника. Овде се напредак не користи за унапређивање, већ за уназађивање људскости. Овде неправда буја уместо правде. Владају тирани. Међутим, како у сваком злу постоји нешто добро, тако и овде промичу зраци сунчеве светлости. С једне стране непомично стоје велики уметници и ствараоци, док са друге стране чекају они који ће ту уметност да разумеју и пренесу будућим нараштајима. Уметност је слика и прилика човековог малог света и његово уточиште. Место на коме се неколицина изражава и проналази. Често је то и бег од стварности.

Оно што је израз уметности остаје трајно, свакако дуговечније од својих твораца, слободно бих рекла вечно. Оно што наизглед делује крхко кроз реч и слику постаје неуништиво. О томе сведоче бројна књижевна и ликовна дела познатих, али и непознатих аутора непроцењиве вредности. Један од њих јесте и чувени сликар 20. века Сава Шумановић, сврстан међу сто најзначајнијих Срба. Он је својим ликом и делом оставио неизбрисив траг на српску културу и уметност. Од родног места Винковаца, затим Шида дошао је до највиших париских кругова и врхунских остарења у подручју уметности. Кретао се у друштву Растка Петровића, Модиљанија и Макса Жакоба. Његова дела наилазила су на је бројне похвале, али и на критике. Неретко је живео у оскудици, али га то ни једног момента није удаљило од уметности као његовог животног позива. Многа значајна дела овог сликара настају управо у Паризу, а треба поменути ,,Луксембуршки парк“, ,,Црвени ћилим“, ,, Мост на Сени“. Колико год физички био далеко од своје домовине духовно је никада није напустио. То се јасно види у ремек-делима ,, Доручак на трави“ и ,, Крај шумарка“ која су настала у Шиду, месту које подсећа на пуно лепих успомена представљених његовим делима, али и месту које је означило његов трагичан крај. Нажалост Сава Шумановић је после страшног мучења убијен, од стране усташа са још сто педесет Срба у Сремској Митровици.

Трагично је што је свет допутстио да се живот оваквог уметника заврши на овакав начин. Ипак, његову драгоцену заоставштну представљају слике непролазне лепоте, које су остале да чувају његове идеје. Те слике и трагична судбина великог уметика Саве Шумановића треба да нас освесте и држе у стварности колико је могуће, да никада не заборавимо шта је живот и колико је понекад суров, а колико нам уметност помаже да се снађемо у њему.

 

Наташа Продановић IV4, Гимназијa ,,Светозар Марковић“, Нови Сад