„Вечерње новостиˮ, 13. јули 2021.
КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Третман барока
Слађана Илић
13. 7. 2021.
КЊИГА огледа професора опште књижевности на Филолошком факултету у Београду Јована Попова „Појмови, периоди, полемике“, како њен поднаслов казује, у фокусу има неколике недоумице науке о књижевности.
Реч је о недоумицама које су у књижевној теорији и историји заправо константа, како закључујемо на основу претходних знања, а које су многи научници настојали, и настоје, да реше, или бар да се приближе најбољим решењима, како би, пре свега као универзитетски предавачи помогли студентима, како би им понудили што прецизнију терминологију и што јасније увиде, али и како би и саму науку о књижевности учинили што функционалнијом.
Зато професор Јован Попов у првом делу ове књиге, названом „Појмови“, са освртом на постигнућа светских и наших књижевних теоретичара, разложно их анализирајући, указујући на њихову оправданост или пак мањкавости, настоји да прецизира термине род, врста и жанр.
Чинећи то, он указује на извесна преклапања која су најуочљивија код термина подврста и жанр. Да би дошао до најпрецизнијих одредница, он се руководи оним што нуде досадашња издања „Речника књижевних термина“ имајући у виду да је прецизна терминологија основна апаратура без које нема ни теорије ни историје књижевности.
Са свешћу о томе, у поглављу „Периоди“, Јован Попов анализира теоријску периодизацију књижевности Драгише Живковића, као и књижевно-историјску периодизацију Јована Деретића, насталу на темељима праксе, указујући на њихове доприносе, као и на мање добра или пак проблематична решења, па и пропусте, особито у првим издањима, као и на промене, драгоцене исправке и нове увиде, или закључке, у последњим, функционално се осврћући на периодизације Стојана Новаковића и Јована Скерлића, као и на настојања њихових претходника да уобличе историју књижевности или књижевну периодизацију.
Како се показало, састављачима наведених периодизација или пак историја књижевности, највише муке задало је временско уоквиривање, као и именовање прелазних периода који су, како можемо закључити на основу ове књиге, особито инспиративни за њеног аутора. То нам казују и студије „Аспекти барока“ и „Контроверзе класицизма“, као и студија „Ка превладавању класицизма: о почецима превођења Хомера код Француза и код Срба“.
Као историчар и теоретичар, компаратиста и преводилац, изузетан познавалац француске књижевности, Јован Попов пише о настајању и ширењу барока у европској уметности, о друштвеним условима његовог настајања, о његовим дометима и специфичностима, као и о усвајањима самог тог термина или пак отпорима да се он усвоји, као и о третману барока у историји књижевности – барок као раздобље, епоха.
У особито занимљивом поглављу „Полемике“, Јован Попов бави се третманом науке о књижевности данас, а у светлу деловања француске нове критике и установљава да је у нашем времену књижевност пре свега повод да се говори о другим друштвеним питањима, да наука о књижевности више нема упориште у самом тексту. У једној од својих студија он разматра добре и лоше стране те чињенице. Као добру види то што теоретичари књижевности нужно морају да прошире своја знања, а лоша је то што је наука о књижевности изгубила своју специфичност, а требало јој је много да до тога дође.
Поред критике студија културе у овом поглављу Јован Попов са специфичним одмаком и духовито, најпре као универзитетски предавач, потом као стваралац и читалац, разматра студију париског професора Пјера Бајара Како да говоримо о књигама које нисмо прочитали која је свом аутору донела статус светске звезде.
Ипак се залажући за читање, као рафинирани читалац, поштовалац традиције, као и лика и дела свог професора Драгана Стојановића и његове херменеутичке страсти, са свешћу о доприносу софистициране полемике науци о књижевности, Јован Попов се враћа најлепшој песми српског романтизма – Santa Maria della Salute – значењима њених појединих стихова.