Љубомир Стојановић (1860‒1930)

Филолог и историчар по образовању, Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Почео је као гимназијски професор, а потом предавао на Великој школи од 1891. до 1899. године. Био је редовни члан Српске краљевске академије, веома цењен политичар, оснивач Републиканске странке, више пута биран за министра просвете, а једном и за председника владе. Колеге и савременици су га нарочито запамтили и ценили јер је важио за најморалнијег српског политичара, изузетно поштеног и принципијелног човека.

На месту председника Српске књижевне задруге био је од 1902. до 1904. године. Од 1913. до 1923, као секретар Српске академије наука, Стојановић је био веома активан на пољу науке. Без његовог залагања, многи драгоцени споменици не би угледали светлост дана, а међу њима и Мирослављево јеванђеље. Објавио је шест књига „Старих српских натписа и записа“, бројне средњовековне летописе, а најважније његово дело је „Живот и рад Вука Стефановића Караџића“, критичко издање Вукових дела у 17 томова, од којих је најзначајнија Вукова преписка. Писао је и уџбенике граматике за средње школе, студије о старим српским штампаријама, црквама из 15. и 16. века, и о Данилу, архиепископу српском и књижевнику из 14. века.

Био је и члан Југословенског удружења за Друштво народа, претече Уједињених нација. Умро је у Прагу, где је и сахрањен.