Војислав Ђурић (1912–2006)

Српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор Војислав Ђурић, био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једне од претеча Филолошког факултета) и Института за теорију књижевности и уметности.

Рођен је у месту Мало Крчмаре код Раче Крагујевачке. Завршио је гимназију у Крагујевцу, а потом студирао књижевност у Београду, где је и докторирао 1939. године. Радио је на Филозофском факултету у Београду све до 1960. године, када је прешао на новоосновани Филолошки факултет.

Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, од 1963. до 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ, а затим и потпредседник, од 1977. до 1981. године.

Био је члан и председник неколико одбора САНУ: Одбор за књижевне теорије, МАО за југословенске народне умотворине, Хиландарски одбор, Одбор за критичка издања српских писаца, Одбор за проучавање историје књижевности, Одбор за балканске народне умотворине.

Војислав Ђурић био је председник Српске књижевне задруге 1957–1961. године.

Састављач је „Антологије народних јуначких песама“, чије прво издање је штампано 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампа под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937–2013), његов син.

Значајније награде: Седмојулска награда Србије (1969), Плакета САНУ поводом 100-годишњице, Вукова награда (1994), Награда СКЗ за животно дело (1994), Орден рада са златним венцем (1961), Орден рада са црвеном заставом (1964), Орден Републике са сребрним венцем (1983), Почасни члан српског ПЕН центра (1998).