LITURGIJA I MODERNA EPOHA, Žarko Vidović

U knjizi se nalaze  Vidovićevi izabrani eseji, a među njima su i oni kultni, koji su obeležili srpsku humanistiku u poslednjih pola veka: „Moderna epoha u umetnosti“, „Slavjanstvo i panslavizam“, „Logos i lirurgija“, „Njegoševa trilogija“, „Meštrovićeva arhitektura – ideološki mrak na Lovćenu“… U svetu koji, kako kaže apostol Pavle, sav leži u zlu, jedan od osnovnih ljudskih zadataka jeste osmišljavanje postojanja, sa svih strana ugroženog silama entropije. Kako slaviti Boga i bitije uprkos zlu?

Vidović je rešenje našao u liturgiji, na kojoj počiva pravoslavna crkva, sabranje onih što su se Bogočovekom pozivu odazvali. Vidović je mislilac koji nam u ovakvim vremenima dođe kao lek na ranu.

Iz predgovora Vladimira Dimitrijevića:

Moderna je, po Vidoviću, sam trijumf tehnike. Lišena etičnosti, tehnika se, kaže on, koristi zarad „upotrebe ljudi i trošenja bića“. Pošto čovek više nije svrha, nego
oruđe, trijumfuje duhovna praznina. Uzrok ovom pražnjenju je, što u modernoj epohi, čovek nije ni srećan (jer nema svrhu), ali ni nesrećan (tehnika ga uvodi u samozaborav): „Duh čovekov je jak, bogat, stvaralački i pun samo onda kad je čovek spreman na žrtvu, te kad mu za to nisu potrebni drugi ljudi kao instrumenti“.

Toga danas uglavnom nema. Zato se kultura mora vraćati, ističe Vidović, zavetnim pesničkim veličinama, sa čijeg obzorja nas posmatra Njegoševa Luča.