POSLEDNJI SUSRETI, Đorđe Kadijević

Poslednji susreti Đorđa Kadijevića su intimna mapa jednog vremena i njegovih nezaboravnih ljudi. Veliki reditelj, istoričar umetnosti i svedok gotovo čitavog veka priseća se kada i kako je poslednji put sreo svoje prijatelje, komšije, rođake, glumce, snimatelje, pisce, slikare, državnike, duhovnike – od Aleksandra Petkovića, Milene Dravić i Bekima Fehmijua do Ive Andrića, Leonida Šejke, patrijarha Pavla, Josipa Broza, ali i sopstvenog, neprežaljenog oca.

Ispovedna, duhovita i potresna, ova knjiga spaja lična sećanja sa kulturnom i istorijskom hronikom Jugoslavije i Srbije. Kadijevićev glas je istovremeno nežan i beskompromisan, pun divljenja, sumnje i tuge pred prolaznošću, ali i duboke vere u trajanje umetnosti. Poslednji susreti čitaju se kao galerija živih portreta i kao opomena da tek posle rastanka razumemo koliko nam je nečije prisustvo značilo.

Odlomak iz knjige Poslednji susreti – scena Karađorđeve smrti

To je bila najteža scena koju smo imali da uradimo. Uoči dolaska na teren, na objekat gde se već skupila cela ogromna ekipa jer smo snimali sa četiri kamere, još u hotelu sam primetio da je Marko jako uzbuđen. Pred njim je bio najteži deo uloge. Da bih ga nekako smirio, kažem: „Marko, ti nemoj u kombi sa glumcima, nego dođi kod mene u rediteljski mercedes.“ Uz put, dok smo iz Plane došli u Radovanjski lug, pokušavao sam da ga uverim: „Marko, ti si odličan glumac, nemoj se bojati, odigraćeš ti to kako treba.“ A on me gleda podozrivo i kaže: „Znaš, nije mi lako.“ Rekoh: „Nije ni meni.“

Nisam naslutio šta će se desiti. Kada smo izašli iz mercedesa, videli smo da su ljudi iz okolnih sela čuli da se tu, u Radovanjskom lugu, snima velika filmska produkcija. Radoznali su se skupili u tolikom broju da mi zapravo nismo mogli snimati: kako god postavite kameru, vidite gomilu ljudi koji posmatraju. Molio sam policiju iz Plane da dođe i da raščisti teren.

Ali šta se desilo pre toga? Nešto najdirljivije i najlepše što sam doživeo na snimanju. Nećete verovati: ljudi su gledali u Marka. Neki su prilazili, uzimali mu ruku i ljubili je. Marko plače, ja plačem, plače cela ekipa. Nisam znao da je to tako – tolika ljubav prema Voždu u narodu.