Токовима књижевне историје: Дубровачка књижевност у матици српске историографије Славка Петаковића води читаоца кроз један од најдуготрајнијих и најконтроверзнијих спорова јужнословенске културе: коме припада дубровачка књижевност – српској, хрватској, заједничкој или посебној словинској традицији.
У уводном поглављу, „Приступ”, аутор јасно поставља методолошки оквир: уместо површног пребројавања имена, прати како су књижевне историје, филолошке синтезе и културне идеологије током два века одређивале место Дубровника у српском, српско-хрватском, југословенском и хрватском корпусу.
Поглавље „Књижевноисторијски расток” уводи читаоца у XIX век, доба у којем се језик, вера, писмо и политичко право претварају у кључне аргументе културне борбе. Од Доситеја, Вука, Шафарика и Суботића до Љубића, Јагића, Решетара, Новаковића и Шурмина, књига разоткрива како се научни судови укрштају са националним програмима, а филолошке расправе постају део ширих српско-хрватских спорова.
Средишња поглавља показују како се Дубровник, његов језик и његови писци налазе у самом центру борбе за културно памћење: као доказ српске језичке традиције, темељ хрватске књижевне интеграције, симбол југословенског јединства или аутономна словинска појава. Завршне целине прате трајање тих спорова у модерној историографији и откривају да питање дубровачке књижевности није само академска тема, већ једно од најважнијих питања културног идентитета, историјског права и националног самопоимања на простору између Београда, Загреба и Дубровника.
Рекли су о књизи Токовима књижевне историје
„Књига Токовима књижевне историје: Дубровачка књижевност у матици српске историографије Славка Петковића, којој је аутор скромно пожелео да ’као прилог српској рагузеолошкој традицији пружи у знатној мери поуздан ослонац за даља истраживања у области дубровачких студија’, далеко је намашила овај циљ. Својим садржајем, историчношћу, акрибијом и истрајношћу да сваку реч изречену о дубровачкој књижевности стави на своје место, она јој је на најпоузданји начин обезбедила потпуни ауторитет.“ Академик Злата Бојовић
Преко двадесет историја књижевности и бројне полемичке текстове „Петаковић је тумачио у научном и друштвеном контексту епоха у којим су настајале: с једне стране, према дотадашњим научним сазнањима о књижевним делима и њиховим ствараоцима, а с друге, према тзв. историјској стварности у појединим епохама, тј. ’сеизмичким покретима’ у југословенској култури и политици који су мењали статус и идентитет дубровачке књижевности у српској историографији. Те промене Петаковић је илустровао мноштвом аргумената из архивске и научне грађе напоредо са наводима из бројних дела историчара материјалне и духовне културе, посебно оних о националним односима Срба и Хрвата у време илирског покрета и Штросмајеровог југословенства, заједнице Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевине Југославије и стварања Нове Југославије. На тај начин Петаковић је као објективни књижевни историчар препустио да о идентитету дубровачке књижевности, односно о начинима и критеријима одређивања њеног идентитета, више ’говоре сама факта’.“ Академик Бранко Летић
„Српска књижевна историографија добиће Петаковићевом монографијом књигу која нам је дуго недостајала. Следећи Вукову поставку и посматрајући дубровачку књижевност као књижевност насталу на народном језику и његовом источнохерцеговачком дијалекту, Петковић је недвосмислено посматра (и) као српску. Пратећи кључне токове у приступу дубровачкој књижевности од Доситеја и Вука до данашњих дана, аутор је јасно раздвојио научне од ненаучних критеријума у одређивању њеног националног статуса, дајући изузетно вредан допринос бољем мапирању граница српске књижевности.“ Проф. др Александар Милановић
Увод и садржај књиге погледајте ОВДЕ.



