Други о нама, Задругин летопис
Српска књижевна задруга основана пре 132 године, прва књига „Живот и прикљученија“ Доситеја Обрадовића
апр
У Београду је 29. априла 1892. основана Српска књижевна задруга с превасходним циљем популарисања књиге међу Србима.
Намера је била да се ваљано припремљеним и зналачки пробраним књигама са једне стране помаже објављивање важних наслова српске књижевности и историје, а такође и књига важних за културу односно просвећивање уопште.
Задруга је приликом оснивања замишљена као самостално друштво којим управљају чланови.
Оснивачи су били Јован Јовановић Змај, знаменити писац, иначе лекар, Стојан Новаковић, историчар и политичар, Љубомир Ковачевић, историчар, Љубомир Стојановић, лингвиста и политичар, Светислав Вуловић, писац, Милан Јовановић Батут, лекар.
Међу оснивачима је било више чланова тадашње Српске краљевске академије, па је и оснивачки скуп одржан у згради СКА, у Бранковој улици број 15.
Иако то данас може деловати необично улица Бранка Радичевића, претходно Господска, у то време је била међу најпрестижнијим зонама оновременог Београда. У тој улици су живеле бројне значајне личности деветнаестовековне Србије, попут Матије Бана, Јована Стејића, Алексе Симића, породица Магазиновић, Герман, па и Јована Мариновића у чију ће се кућу потом сместити Српска краљевска академија и у којој је 1892. основана Српска књижевна задруга. Ту се налазила, на углу са Поп Лукином, и државна штампарија Кнежевине и Краљевине Србије. Првобитни назив те изузетно важне институције био је Књажеско србска књигопечатња (или типографија).
Миран, чак резиденцијални изглед те улице изгубиће се пошто у њеном наставку буде изграђен мост према Земуну, првобитно Мост краља Александра, данас најчешће називан Бранков. Стара зграда СКА, кућа Јована Мариновића, срушена је шездесетих.
Први председник СКЗ био је Стојан Новаковић, потпредседник Јован Јовановић Змај, а секретар Љуба Јовановић.
Творац препознатљивог амблема СКЗ, преплет стилизованих почетних слова са наведеном годином оснивања, био је чика Јова Змај, који је очигледно имао смисла за ликовни израз. Лист који је он деценијама уређивао „Невен“, у основи намењен деци, био је међу графички и ликовно најлепше уређеним у историји српског журнализма и издаваштва уопште. Скупштина Српске књижевне задруге, прва, одржана је годину дана по оснивању, маја 1893.
На самом крају те 1892. објављено је прво Коло СКЗ, у препознатљивом модро сивом повезу са црвено обојеним спољним странама књижног блока. Задругино Коло се на тај начин, углавном истоветног изгледа, објављује све врема до наших дана, сваке године. Пауза је била током Првог светског рата, до 1920, а онда и 1941.
Први наслов који је Српска књижевна задруга објавила, сасвим прикладно, био је „Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића, нареченога у калуђерству Доситеја“. Као година издања наведена је 1893. Други део објављен је у наредном Колу, а као година публиковања такође је одштампана 1893.
У принципу, до наших дана, у сваком Колу објављује се по седам књига. Прво Коло садржало је, осим првог дела „Живота и прикљученија“ Доситеја Обрадовића, такође и „С мора и са сува“, аутора Милана Јовановића Морског, „Даворје“ Јована Стерије Поповића, „Драматске списе“ Косте Трифковића, „Бакоњу фра Брне“ Симе Матавуља. То Коло садржало је и „Историју српског народа“ Љубе Ковачевића и Љубе Јовановића, као и „Истинску службу“ Игњатија Потапенка.
Првобитни тираж био је и данас завидних 5.000.
У Правилима СКЗ, другој тачки, наглашено је да је намера да Задруга „предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности (…) припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига“.
Поред свих мена и историјских ломова Српска књижевна задруга наставила је углавном истим смером до наших дана.