Други о нама, Задругин летопис
СРПСКИ СТАВ О ДУБРОВАЧКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ ТУМАЧЕ КАО ХЕГЕМОНИЈУ: Професор Славко Петаковић говори о једном од горућих научних питања
окт
Одговор на питање – чија је дубровачка књижевност, српска или хрватска – давали су српски филолози у замашном временском луку, од почетка деветнаестог века – када су заснивани чвршћи темељи српске књижевне историографије и када су појачана настојања да се понуде одговор у вези са обимом, супстанцијалношћу и периодизацијом српске књижевности – до нашег времена. Када се сагледа становиште магистралне трасе српске филологије, утврђује се да је доминантно уверење, кристализовано најпрецизније у исказу академика Павла Поповића, потом поновљено у више наврата: дубровачка књижевност је „српска бар колико и хрватска“ и представља значајан део српског културног наслеђа.
Ово у разговору за „Носвости“ каже проф. др Славко Петаковић који је недавно објавио нову књигу „Токовима књижевне историје“ у издању Српске књижевне задруге, која истражује како је дубровачка књижевност тумачена у српској историографији и како су се обликовали српско-хрватски спорови о њеној припадности.
Проф. Петаковић наглашава и да уверење да је дубровачка књижевност српска бар колико и хрватска, дели читав низ научника који припадају једној од најиздашнијих жица наше науке о књижевности – београдској рагузеолошкој школи – као што су, осим поменутог академика Поповића, академици Петар Колендић, Јорјо Тадић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић и Злата Бојовић.
На основу чега је утемељено то становиште?
– То становиште утемељено је на непосредном изучавању грађе, пре свега у дубровачком архиву, потом и у другим сличним институцијама, у културним и научним центрима широм света, дакле на директном проучавању књижевних, историјских и сваковрсних извора преважних за разумевање материје која је била у средишту њихове пажње. Истакао бих и да су у књизи „Дубровачка књижевност у српској историји књижевности. Речник проучавалаца“, на основу систематског сабирања знања о раду на пољу рагузеолошких студија, дати биобиблиографски подаци о више од четири стотине шездесет српских изучавалаца различитих специјалистичких усмерења који су у временском луку од две стотине година из различитих углова истраживали вишестране аспекте дубровачке културно-историјске баштине.
Да ли и Ви као професор дубровачке књижевности у потпуности делите мишљење својих претходника?
– Као и моји професори и претходници, сматрам да је дубровачка књижевност најшире гледано јужнословенска, уже дубровачка или конкретније „српска бар колико хрватска“. Такво становиште формирано је на основу дугог, исцрпног бављења овим питањем. Притом сматрам да свака страна, и српска и хрватска, има право да у складу са својим назорима разматра дубровачку књижевност.
Ипак, хрватска интелектуална јавност жестоко се противи таквим ставовима српских научника.
– Противим се забрањивању српским научницима да одржавају своје виђење. Никада нисам посведочио да је неко од српских рагузеолога изјавио да хрватским колегама треба оспорити могућност да развијају своје виђење нити сам и сам нешто такво било када заступао. С друге, хрватске, стране неретко су се чуле оптужбе против српских рагузеолога које су, сведоци смо били у скорије време, прерасли у једном случају – име актера није вредно спомена, а ради се о проучаваоцу дубровачке културне баштине – и у отворене србомрзитељске ставове. Противим се најодлучније и пођаривању или испољавању у јавном простору – а у томе сходно данашњем времену предњаче друштвене мреже – ставова острашћених лаика који безбрижно заборављају, препуштајући се сладострасном вређању неистомишљеника, да је за иоле озбиљно разматрање специфичних питања као што је идентитет дубровачке књижевности неопходна дубоко фундирана научна спрема.
Српски филолози нису увек имали јединствен став, за разлику од хрватских колега.
– Традиционална српска филологија, од прага деветнаестог века надаље, није се двоумила у вези са српским карактером дубровачке књижевности. Та линија у извесним историјским тренуцима била је маргинализована и осењена политичким притиском или идеолошким опредељењем појединаца да се у Краљевини СХС односно Југославији, потом у другој Југославији, у име стварања југословенског идентитета и прокламованог братства и јединства, не сме отварати ово, потенцијално жариште неуралгије у односима конститутивних народа, и да је боље, у Краљевини пристати на уопштену југословенску, а у социјалистичкој/комунистичкој Југославији на отворено прохрватску перспективу. Претње репресивним мерама биле су нарочито изражене у периоду Титове Југославије, па је на пример Комисија за израду уџбеника из историје народа Југославије 1949. године заузела став да о дубровачкој књижевности и појединим писцима треба да пишу историчари из Хрватске.
Историјски институт у Дубровнику, формиран половином двадесетог столећа као савезна институција, убрзо по оснивању прешао је у искључиву републичку надлежност Хрватске. Академицима САНУ и универзитетским прфесорима из Београда прећено је пријавом партијском Политбироу због „криминалног деликта“ и позивањем „на ред“ будући да су говорили о релацијама старог Дубровника и Србије. Претњу је изрекао Мирослав Крлежа. На концу, научна парадигма традиционалне српске филологије издржала је сваковрсне идеолошке напоне и наставила свој живот упркос свим изазовима са којима се сусретала.
Ни у савремено доба ништа се није променило. Колико данас политика утиче на науку?
– У новије време, што ће рећи и у наше дане, поглед на дубровачку књижевност који почива на уверењу да она чак и најмање везе са српским културним корпусом проглашава се учестало на хрватској страни градивним елементом некаквог великосрпског, хегемонистичког пројекта – што је, децидно тврдим, сушта бесмислица јер читава расправа о идентитету дубровачке књижевности припада академском пољу и не одражава се на савремене политичке констелације. Српска рагузеолошка школа есенцијално никада није почивала на било каквој политичкој или идеолошкој подлози нити је желела да буде стожер нити средство неке политичко-идеолошке оријентације. Недобронамерним квалификацијама и политизовању наука се опире аутентичним и једино оправданим средствима – објективним, непристрасним и свестраним научним приступом историјским изворима на чијем тумачењу успоставља своју платформу.
Ви, такође, сматрате да је Дубровник можда и највећа ризница грађе за проучавање историје средњовековне Србије.
– Дубровачка република била је увек у тесним, мада не увек и у савршено пријатељским, односима са српским средњовековним владарима. Још 1219. године на подручју Стона, на Пељешцу, била је успостављена Хумска епархија коју је засновао Свети Сава. Цар Душан помогао је оснивање једне библиотеке у Дубровнику; Републици је уступио 1333. године Стон ии Пељешац под одређеним условима, а зна се да је један број младића са свог двора послао на школовање у Дубровник, док је у своје окружење са истом намером примио неколико Дубровчана. Деспота Ђурђа називали су Дубровчани својим „јединственим пријатељем и заштитником“; дубровачка власт истицала је, наравно уз извесно претеривање али у основи тачно, да су јој у Србији „сав обрт робе и сва имовина“. Многи српски владари депоновали су своје благо у тренуцима погибељним за државу управо у Дубровнику. Мноштво докумената о односима Дубровачке републике и Србије похрањено је у дубровачком архиву, те је он истинска ризница за изучавање наше националне историје.
Садржај књиге погледајте ОВДЕ.
