Тихомир Ђорђевић (1868–1944)

Један од најзначајнијих интелектуалаца свога времена, проучавао је темељно и свеобухватно традиционалну материјалну и духовну културу Србије и Балкана и неуморно прикупљао и изучавао етнографску и фолклорну грађу.

Професор на Београдском универзитету, академик и научник светског гласа, с библиографијом од преко 700 јединица, био је необично скроман и честит човек широких интересовања, огромне радне енергије и ентузијазма. Припадао је светлој генерацији српских научника који су стасавали у време балканских ратова и Првог светског рата, као што су Јован Цвијић, Мика Петровић Алас, Слободан Јовановић, Павле Поповић, Јаша Продановић.

Потекао је из свештеничке породице и из ње понео љубав према народној традицији, баш као и његов брат, заслужни етномузиколог и композитор Владимир Р. Ђорђевић. По дипломирању на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду 1891, Ђорђевић је био професор и директор Учитељске школе у Алексинцу до 1905. године. У том раздобљу он је покренуо, уређивао и о свом трошку издавао „Караџић”, „лист за српски народни живот, обичаје и предање” (1899–1904), први такве врсте у Срба. Часопис је доносио значајну грађу из различитих крајева и методолошка упутства за теренски рад из области музичких, правних, технолошких, ловачких, медицинских обичаја и чланке најугледнијих домаћих и страних научника.

Упоредо с тим, Ђорђевић се усавршавао на универзитетима у Бечу и Минхену, а четири године касније изабран је за професора етнологије и фолклора на Београдском универзитету, где ће предавати до пензионисања 1938. У балканским ратовима и у Првом светском рату Ђорђевић је учествовао као командир болничке чете. Делио је судбину српских војника, прешао је Албанију и потом био пребачен у Енглеску и Француску.

Тамо је своја знања употребио да упозна инострану јавност са српском историјом, културом, фолклором, а посебно је значајна његова књига Мацедониа (1918). Активно је учествовао у Одбору за оснивање Југославије и допринео ширењу идеје о уједињењу. Ратна страдања нису мимоишла Ђорђевића ни 1941, кад је интерниран у Бањички логор, а касније пуштен као најстарији затвореник. Управо у том најтежем периоду нашао се и на челу Српске књижевне задруге, 1941–1942. године. Крај рата је дочекао у најтежим приликама, умро је 28. маја 1944.

Тихомир Ђорђевић је схватао етнологију и фолклористику веома широко и интердисциплинарно ‒ повезивао их је са историјом, археологијом, музеологијом, антропологијом, етнопсихологијом, балканологијом. Његов приступ био је еволуционистички и у основи историјски и социјално-антрополошки, у складу са актуелним научним струјањима. Развијао је методологију теренских и архивских истраживања и начела систематизације и описа народних обичаја и веровања, дао вредан допринос на пољу проучавања етногенезе и културних посебности балканских народа, као и низа појединачних научних питања у вези са етнологијом и фолклором, унапредио знања на пољу традиционалне народне културе.

Ђорђевић је написао више незаобилазних монографија, међу којима су: „Из Србије кнеза Милоша”, „Архивска грађа за занате и еснафе у Србији”, „Зле очи у веровању Јужних Словена”, „Природа у веровању и предању нашега народа”, „Вештица и вила”, „Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању”, „Наше народне игре” и збирку чланака „Наш народни живот” у десет томова.

Поред легата многих великана, у Народној библиотеци Србије у Београду налази се и Легат Тихомира Р. Ђорђевића.

                                                                                                                                     (Ивана Ковачевић, РТС)