У Сали СКЗ представљенa књига Јована Б. Маркуша ‒ „Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава“, Матица српска – друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2021.

У четвртак, 9. јуна 2022. године, Српска књижевна задруга угостила је пријатеље из установе Матица српска ‒ друштво чланова у Црној Гори и представила њихово издање ‒ Јован Б. Маркуш, Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава, Подгорица, 2021.

О књизи су говорили: проф. др Душан Крцуновић, Драган Лакићевић ‒ главни уредник СКЗ, проф. др Драго Перовић и аутор.

***

Драган Лакићевић

СРПСКИ ТЕМЕЉИ ЦРНЕ ГОРЕ

Јован Б. Маркуш, Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава, Матица српска – друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2021.

Обимна књига, великог формата, пуна слика, имена, датума, напоредо на српском и на енглеском језику, као да је сачињена да забележи и посведочи о земљи која је нестала, а једног дана би се могло тврдити да није ни постојала. Огромном збирком докумената – снимака и факсимила, доказује се да је та земља, у свом имену, језику и вери, ипак постојала и трајала док ју је нешто променило и избрисало.

Међу толико имена, актера црногорске историје, традиције и културе има ли икога кога се, у његово доба, могло питати како му се зове народ, језик, црква, држава? И да одговор не буде исти. И да ли су они, и ми – доцнији, некад – могли помислити да ћемо једног дана некоме, рецимо својој деци, морати да објашњавамо, доказујемо и документујемо ко смо и како се зовемо, којим писмом пишемо и како се крстимо!

Можда је дошло то време, па је зато помни истраживач докумената и зналац архива, г. Јован Б. Маркуш, Цетињанин, својевремено и председник цетињске општине, заузео да пронађе и одабере и, сликом и речју, покаже како су Црногорци одувек и у целини били Срби – део српског народа који нема другог језика осим српскога, ни друге вере него православне. Маркуш је документа разврстао и поређао хронолошки, опремио подацима о изворима.

Он је из мрака архива и заборава изнео многа живописна документа и омогућио тим документима да говоре својим језиком: неумољивом сликом сваког папира и споменика из прошлости. Архиви и из којих су извађени ови документи чине се огромни као највећа библиотека а сежу у дубоку историјску прошлост. У њима су векови записаног и запечаћеног постојања и искуства. Оно што није записано у документима и штампано у  књигама и новинама – речено је на гробљима и на литургијама, а то су посвећена места. Највише је пак остало у душама наших предака који су знали и осећали да су народ Светог Саве и Милоша Обилића, који до данас у истом језику и роду баштине Његоша и Вука и Змаја заједно.

Печат и потпис идентитета и националне (верске и језичке) самосвести нашао је Јован Б. Маркуш на многим местима: не само у књигама и књижевним списима, већ и на црквеним зидовима и иконама, на старим гравирама, географским и топографским картама, државним исправама, па и на „топу са Жабљака“, на којем је „митрополит Петар II Петровић Његош дао да се урежу сљедећи стихови:

              Црногорци кад оно витешки
              Жабљак тврди турски похараше
             Онда мене старца заробише
             На Цетиње српско довукоше“.

Било је то у марту 1835. године.

На металу топа (који је „данас изложен у некадашњем конаку Цетињског манастира (Биљарди)“ урезано је оно што је из Горског вијенца урезано у ум и душу сваког Црногорца/Србина. Ко је могао слутити, па и највећи песник „ловћенски тајновидац“, да ће једног дана нека полуписмена али бескрупулозна режимска сила одбацити и запис на топу и Горски вијенац, а грађанима, школи и медијима наметнути своју, себи својствену, идеологију, виђену у суседној Независној Држави Хрватској са истим програмом.

Исто тако, у законицима, на гробним плочама, споменицима, спомен-таблама – у камену, у бронзи, на свитцима са фресака, у читуљама, на дипломама, у уџбеницима које је штампала Државна штампарија на Цетињу, у новинама, у школским сведочанстима и службеним исправама, па и у страној штампи, као што је The National Geografic Magazine (број 11, Вашингтон, 1908).

На Цетињу и у Црној Гори највише српског осећања и самоодређења било је у време дуге владавине књаза и краља Николе I Петровића, да би се, поткрај те владавине и непосредно после ње заметнуло семе ината и гордости, својствено деци и недозрелима, који се најпре дуре: Ниси ми више друг, или Нисам ти више син, а потом их осваја страст чијим експонатима се данас дичи „србско Цетиње“ заједно са пресједником Црне Горе. Пројектанти будућности и идеолози комунизма препознали су право тле свеколике слабости, инфериорности, сујете и поткупљивости, полтронства – за остварење својих и политичких програма.

Николино доба препуно је „службених листова“, уверења, говора, програма, телеграма у којима сви имају Народност – српску, Вјеру – православну. Чак и за време окупације у Првом светском рату, кад су Аустроугари забранили ћирилицу и увели службену латиницу (баш као режим Мила Ђукановића почетком 21. века), у службеним уверењима и пасошима, на основу „Закона о народнијем школама“, стоји: Народност – српска, Вјера – православна.

Маркуш је снимио и документа из 1945. и 1953. године, где у заглављу школског сведочанства стоји „Демократска федеративна Југославија“ – „Федерална Црна Гора“  – све ћирилицом, а први предмет зове се Српски језик.

Што се српског језика и писма тиче, у давним споменицима, од Мирослављевог јеванђеља, сликаног и писаног у Бијелом Пољу, крајем 12. века па преко Октоиха првогласника, штампаног на Цетињу 1494. године, у тестаментима, писмима, букварима – све је на српском и ћирилицом. У школама се учи српски језик, српска књижевност и српска историја. На Цетињу, 1900. године штампа се Српска граматика „за трећи и четврти разред основнијех школа у Књажевини Црној Гори“.

„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916, спровео посебне мјере у школству Црне Горе. Наређено је да се у црногорске школе, умјесто ћирилице уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске пјесме и српска историја“. Томе се „супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаест, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд…“ У књизи Јована Маркуша налазе се њихова имена.

Документа о цркви почињу од биографије Стефана Немање коју је написао његов син Стефан Првовенчани – Студенички типик 1207. године. „Рођење његово било је у Зети на Рибници…“ Године 1219. Свети Сава утемељује Зетску епископију…  Хрисовуља господара Зете Ивана Црнојевића датира из 1482. Српски светитељи налазе се на графикама Празничног минеја Божидара Вуковића Подгоричанина из 1538. године. И тако даље.

Антисрпска политика је једина државна, економска, културна и свака друга политика режима у Црној Гори 21. века. Она дугорчно планира нестанак српског народа и његових трагова. Део тих дубоких трагова налази се у овој драгоценој књизи докумената, ризници српске свести и истине у Црној Гори.