У СКЗ одржан научни скуп „Идентитетске промене: српски језик и књижевност у доба транзиције“

У Свечаној сали Српске књижевне задруге јуче је одржан научни скуп „Идентитетске промене: српски језик и књижевност у доба транзиције“, који је организовао Одбор за језик СКЗ на челу са Милошем Ковачевићем, а међу учесницима су били најеминентнији познаваоци српског језика и књижевности, који су са различитих филолошких аспеката осветлили карактер идентитетских промена у српском језику и књижевности у овом транзицијском периоду.

Непосредан повод за организовање скупа су све теже прилике у којима су се нашли српски језик, књижевност и ћирилица. Скоро свакодневно се сусрећемо са најразличитијим изазовима, као што су увођење родне равноправности у језик, промена наставних планова, доношење вредносних процена о књижевним делима на основу некњижевних елемената итд. „Шта се догађа са српским народом, језиком, књижевношћу? Можемо ли се одупрети искушењима?“, упитао је Душко Бабић, управник СКЗ, отварајући скуп, и додао да је Задруга право место за постављање али и решавање оваквих питања.

„Као да смо одлучили да се укључимо у велики свет по цену самоколонизовања и порицања сваке везе, сваке обавезе према себи и својој духовној традицији. Сами себе колонизујемо, нудимо се могућим окупаторима“, стоји у писму Милована Данојлића, председника СКЗ, које је прочитано на почетку скупа. На његове речи надовезао се професор Милош Ковачевић, поставивши питање куда иде српска филологија, уз опаску да су се урушили сви критеријуми. „Толико има несагласности између језика и политике, а све што политика предлаже је против интереса српске филологије. Држава не држи до властитих научних дисциплина, па данас имамо сукоб између два закона – о језику и родној равноправности, што нам показује да се мора обезбедити научна основа и да се српска филологија мора супротставити политици“, рекао је професор Ковачевић.

Излагања су потврдила постављене проблемске тезе, али и дала конкретне одговоре како одговорити на ове изазове, потпуно нове у српској историји, јер док се у свим ранијим периодима српски народ трудио и успевао да сачува своје главне одреднице – језик, писмо и културу, сада као да их сам поништава.

Професор Ненад Николић указао је на шири контекст проблема у коме су се нашли српски језик и књижевност, скрећући пажњу на појам „транснационалне историје књижевних култура“, односно процес кроз који се један народ културно неутралише и потом укључи у Европску унију. „Транснационална идеологија тежи ка промени идентитета паралелно са политичким процесима, где се губе границе мушко-женско, значај породице, док у основи стоји идеја прекаријата, по којој човек више није везан, већ се може мењати, што за последицу има несигурност, нстабилност, подложност“, закључио је проф. Николић.

Николић је указао и да је код нас опстала идеја интегралног југословенства, због чега и јесмо плодно тло за оваква дешавања, будући да Срби никада нису прецизно дефинисали границе свог језика и књижевности. Најавио је научне скупове у наредне две године, који би требало да поправе прилике на овом пољу. „Једно опште изграђивање самосвести је задатак србиста, иако насупрот државној политици која је наставак југосфере“, поручио је Николић.

Главни предуслов и најјачи аргумент у борби за очување идентитета српског језика и књижевности је знање, па је Јован Пејчић говорио о утврђивању старости српске књижевности, а професор Радивоје Микић подсетио на речи Ватрослава Јагића да је књижевност „једна од главних покретачких сила народа који су растурени и мали“. Проф. Микић је говорио о раду Стојана Новаковића и Зорана Мишића, који су указивали да је управо традиција оно што једном народу улива самопоуздање. Мишић је давно упозорио да се отварамо модерном свету као да смо заборавили на себе и да се права култура не узима из посредничких руку, него из сопствених извора (Шта је то косовско опредељење?). „Новаковић и Мишић омогућавају нам да бранимо идентитет српске књижевности, да не прекидамо везу са претходницима и поручују да традицијом морају да овладају и писци и проучаваоци књижевности“, рекао је професор Микић.

О стању у језику говорила је проф. Рајна Драгићевић, потврдивши да се без познавања језика не може бити добар писац. „Ако нема језика нема ни народа, а књижевност је споменик о нашем језику, да знамо ко смо, којим језиком говоримо. Наши претходници су то знали, а ми?“, поставила је питање професорка Драгићевић и нагласила да се недовољно улаже у проучавање језика, па нам тако недостају речници, приручници, уџбеници, кључна литература, што су приметили и проучаваоци српског језика на иностраним катедрама. У том погледу њена порука је да се мора што више писати и радити, да наука мора да се наметне без обзира на све потешкоће и однос државе према науци о језику. Истакла је пример Русије, која има обједињен речник руских народних говора и где је указом председника питање језика и књижевности кодификовано.

О проблему који је у неколико наврата потресао општу јавност, избацивању појединих кључних аутора из читанки, говорио је проф. Александар Јовановић. Могао се стећи утисак да је борба да се очувају у школским плановима и програмима поједини писци много већа него што је јавност имала прилику да чује, а велики пропуст је што се књижевност посматра ван историјског и друштвеног контекста.

Када је у питању народна књижевност, овај проблем је још очитији, о чему је говорио професор Бошко Сувајџић, показујући како се променило место народне књижевности у животу и настави. Прави пример се види у томе што се кључни историјски догађај за српски народ све чешће назива косовским митом, а не легендом. Сувајџић је указао да је наша обавеза да истичемо класичну вредност српске народне поезије и универзалност њених тема.

У којој мери је то отежано коришћењем данашњих школских уџбеника, говорио је проф. Вељко Брборић, јер аутори и издавачи не интегришу у њих осећај за језик, народност и нацију, па се поставља питање шта преносимо младој генерацији, ако у уџбеницима из српског језика нема података о Бечком књижевном договору или ако се каже да су на Новосадском договору учествовали писци, без спомињања познавалаца језика.

У свом реферату Душко Бабић је указао да се историјска свест налази у основи наше књижевности и да се без овог контекста она не може ни посматрати. Међутим, данас се одричемо своје историје и њених јунака, при чему се мења и књижевна свест. Примењују се идеолошки и политички критеријуми, а не уметнички. „Непрестано се правдамо, извињавамо, кајемо, прихватили смо улогу пасивног губиника. Историјске теме су пожељне само ако се односе на „недавну срамну прошлост“, умањује се оно херојско, или чак приказује као колективно лудило и болест. За ово нема оправдања, јер српска књижевност је увек чувала критичку свест према српској историји, знајући да су књижевност, народ и историја једно. Данас имамо у књижевности ружење народа, презир према сопственом народу, ауторасистичко самопорицање“, рекао је Бабић, изразивши наду да ће се књижевност ипак одбранити, снагом коју носи у себи вековима.

На скупу су говорили и Младен Шукало, Александар Милановић, Михајло Шћепановић, Зоран Аврамовић, Илијана Чутура и други учесници, а сви радови биће објављени у зборнику који је у припреми.

Општи утисак је да су покренуте теме од пресудног значаја не само за српску књижевност него и за очување националног идентитета и осећаја припадности свом народу, а да је велика одговорност на научницима и писцима који се морају загледати у историју и своје претходнике са поштовањем, уважавањем и љубављу и пренети то на своје ученике, слушаоце, читаоце. Сви панелисти поред проблематике бавили су се и решењима, па остаје уверење да је ово почетак једне праведне борбе, која ће се водити најјачим оружјем – речима.

Видео-снимке са скупа можете погледати на следећим линковима: Српски језик и књижевност у доба транзиције I и II

ВИДЕО-ЗАПИС