U SKZ održan naučni skup „Identitetske promene: srpski jezik i književnost u doba tranzicije“

U Svečanoj sali Srpske književne zadruge juče je održan naučni skup „Identitetske promene: srpski jezik i književnost u doba tranzicije“, koji je organizovao Odbor za jezik SKZ na čelu sa Milošem Kovačevićem, a među učesnicima su bili najeminentniji poznavaoci srpskog jezika i književnosti, koji su sa različitih filoloških aspekata osvetlili karakter identitetskih promena u srpskom jeziku i književnosti u ovom tranzicijskom periodu.

Neposredan povod za organizovanje skupa su sve teže prilike u kojima su se našli srpski jezik, književnost i ćirilica. Skoro svakodnevno se susrećemo sa najrazličitijim izazovima, kao što su uvođenje rodne ravnopravnosti u jezik, promena nastavnih planova, donošenje vrednosnih procena o književnim delima na osnovu neknjiževnih elemenata itd. „Šta se događa sa srpskim narodom, jezikom, književnošću? Možemo li se odupreti iskušenjima?“, upitao je Duško Babić, upravnik SKZ, otvarajući skup, i dodao da je Zadruga pravo mesto za postavljanje ali i rešavanje ovakvih pitanja.

„Kao da smo odlučili da se uključimo u veliki svet po cenu samokolonizovanja i poricanja svake veze, svake obaveze prema sebi i svojoj duhovnoj tradiciji. Sami sebe kolonizujemo, nudimo se mogućim okupatorima“, stoji u pismu Milovana Danojlića, predsednika SKZ, koje je pročitano na početku skupa. Na njegove reči nadovezao se profesor Miloš Kovačević, postavivši pitanje kuda ide srpska filologija, uz opasku da su se urušili svi kriterijumi. „Toliko ima nesaglasnosti između jezika i politike, a sve što politika predlaže je protiv interesa srpske filologije. Država ne drži do vlastitih naučnih disciplina, pa danas imamo sukob između dva zakona – o jeziku i rodnoj ravnopravnosti, što nam pokazuje da se mora obezbediti naučna osnova i da se srpska filologija mora suprotstaviti politici“, rekao je profesor Kovačević.

Izlaganja su potvrdila postavljene problemske teze, ali i dala konkretne odgovore kako odgovoriti na ove izazove, potpuno nove u srpskoj istoriji, jer dok se u svim ranijim periodima srpski narod trudio i uspevao da sačuva svoje glavne odrednice – jezik, pismo i kulturu, sada kao da ih sam poništava.

Profesor Nenad Nikolić ukazao je na širi kontekst problema u kome su se našli srpski jezik i književnost, skrećući pažnju na pojam „transnacionalne istorije književnih kultura“, odnosno proces kroz koji se jedan narod kulturno neutrališe i potom uključi u Evropsku uniju. „Transnacionalna ideologija teži ka promeni identiteta paralelno sa političkim procesima, gde se gube granice muško-žensko, značaj porodice, dok u osnovi stoji ideja prekarijata, po kojoj čovek više nije vezan, već se može menjati, što za posledicu ima nesigurnost, nstabilnost, podložnost“, zaključio je prof. Nikolić.

Nikolić je ukazao i da je kod nas opstala ideja integralnog jugoslovenstva, zbog čega i jesmo plodno tlo za ovakva dešavanja, budući da Srbi nikada nisu precizno definisali granice svog jezika i književnosti. Najavio je naučne skupove u naredne dve godine, koji bi trebalo da poprave prilike na ovom polju. „Jedno opšte izgrađivanje samosvesti je zadatak srbista, iako nasuprot državnoj politici koja je nastavak jugosfere“, poručio je Nikolić.

Glavni preduslov i najjači argument u borbi za očuvanje identiteta srpskog jezika i književnosti je znanje, pa je Jovan Pejčić govorio o utvrđivanju starosti srpske književnosti, a profesor Radivoje Mikić podsetio na reči Vatroslava Jagića da je književnost „jedna od glavnih pokretačkih sila naroda koji su rastureni i mali“. Prof. Mikić je govorio o radu Stojana Novakovića i Zorana Mišića, koji su ukazivali da je upravo tradicija ono što jednom narodu uliva samopouzdanje. Mišić je davno upozorio da se otvaramo modernom svetu kao da smo zaboravili na sebe i da se prava kultura ne uzima iz posredničkih ruku, nego iz sopstvenih izvora (Šta je to kosovsko opredeljenje?). „Novaković i Mišić omogućavaju nam da branimo identitet srpske književnosti, da ne prekidamo vezu sa prethodnicima i poručuju da tradicijom moraju da ovladaju i pisci i proučavaoci književnosti“, rekao je profesor Mikić.

O stanju u jeziku govorila je prof. Rajna Dragićević, potvrdivši da se bez poznavanja jezika ne može biti dobar pisac. „Ako nema jezika nema ni naroda, a književnost je spomenik o našem jeziku, da znamo ko smo, kojim jezikom govorimo. Naši prethodnici su to znali, a mi?“, postavila je pitanje profesorka Dragićević i naglasila da se nedovoljno ulaže u proučavanje jezika, pa nam tako nedostaju rečnici, priručnici, udžbenici, ključna literatura, što su primetili i proučavaoci srpskog jezika na inostranim katedrama. U tom pogledu njena poruka je da se mora što više pisati i raditi, da nauka mora da se nametne bez obzira na sve poteškoće i odnos države prema nauci o jeziku. Istakla je primer Rusije, koja ima objedinjen rečnik ruskih narodnih govora i gde je ukazom predsednika pitanje jezika i književnosti kodifikovano.

O problemu koji je u nekoliko navrata potresao opštu javnost, izbacivanju pojedinih ključnih autora iz čitanki, govorio je prof. Aleksandar Jovanović. Mogao se steći utisak da je borba da se očuvaju u školskim planovima i programima pojedini pisci mnogo veća nego što je javnost imala priliku da čuje, a veliki propust je što se književnost posmatra van istorijskog i društvenog konteksta.

Kada je u pitanju narodna književnost, ovaj problem je još očitiji, o čemu je govorio profesor Boško Suvajdžić, pokazujući kako se promenilo mesto narodne književnosti u životu i nastavi. Pravi primer se vidi u tome što se ključni istorijski događaj za srpski narod sve češće naziva kosovskim mitom, a ne legendom. Suvajdžić je ukazao da je naša obaveza da ističemo klasičnu vrednost srpske narodne poezije i univerzalnost njenih tema.

U kojoj meri je to otežano korišćenjem današnjih školskih udžbenika, govorio je prof. Veljko Brborić, jer autori i izdavači ne integrišu u njih osećaj za jezik, narodnost i naciju, pa se postavlja pitanje šta prenosimo mladoj generaciji, ako u udžbenicima iz srpskog jezika nema podataka o Bečkom književnom dogovoru ili ako se kaže da su na Novosadskom dogovoru učestvovali pisci, bez spominjanja poznavalaca jezika.

U svom referatu Duško Babić je ukazao da se istorijska svest nalazi u osnovi naše književnosti i da se bez ovog konteksta ona ne može ni posmatrati. Međutim, danas se odričemo svoje istorije i njenih junaka, pri čemu se menja i književna svest. Primenjuju se ideološki i politički kriterijumi, a ne umetnički. „Neprestano se pravdamo, izvinjavamo, kajemo, prihvatili smo ulogu pasivnog gubinika. Istorijske teme su poželjne samo ako se odnose na „nedavnu sramnu prošlost“, umanjuje se ono herojsko, ili čak prikazuje kao kolektivno ludilo i bolest. Za ovo nema opravdanja, jer srpska književnost je uvek čuvala kritičku svest prema srpskoj istoriji, znajući da su književnost, narod i istorija jedno. Danas imamo u književnosti ruženje naroda, prezir prema sopstvenom narodu, autorasističko samoporicanje“, rekao je Babić, izrazivši nadu da će se književnost ipak odbraniti, snagom koju nosi u sebi vekovima.

Na skupu su govorili i Mladen Šukalo, Aleksandar Milanović, Mihajlo Šćepanović, Zoran Avramović, Ilijana Čutura i drugi učesnici, a svi radovi biće objavljeni u zborniku koji je u pripremi.

Opšti utisak je da su pokrenute teme od presudnog značaja ne samo za srpsku književnost nego i za očuvanje nacionalnog identiteta i osećaja pripadnosti svom narodu, a da je velika odgovornost na naučnicima i piscima koji se moraju zagledati u istoriju i svoje prethodnike sa poštovanjem, uvažavanjem i ljubavlju i preneti to na svoje učenike, slušaoce, čitaoce. Svi panelisti pored problematike bavili su se i rešenjima, pa ostaje uverenje da je ovo početak jedne pravedne borbe, koja će se voditi najjačim oružjem – rečima.

Video-snimke sa skupa možete pogledati na sledećim linkovima: Srpski jezik i književnost u doba tranzicije I i II

VIDEO-ZAPIS