За свечаним столом СКЗ представљенa књига „Џемпери за камењеˮ Косте Косовца

У четвртак, 13. маја 2021. године, у Свечаној сали Српске књижевне задруге представљена је књига песама Косте Косовца „Џемпери за камењеˮ. О књизи су говорили г. Драган Лакићевић, главни уредник Српске књижевне задруге, и др Александра Жежељ Коцић. Скупу су присуствовали и студенти Правног факултета у Београду, који су читали стихове овог младог песника и износили своје импресије о књизи.

*

Господин Лакићевић је истакао:

Добру запаженост и одличан одјек заслужила је поезија младог Косте Косовца успелим спојем између традиционално и модерно схваћених поступака и значења поезије.

Млади песник зна да се родио у Београду и у српском језику, па је из тих основа својим раним сензибилитетом почео да посматра свет – са иронијом и емоцијама у исто време.  Коста Косовац својим песмама обухвата и свакодневицу и епоху, крупне и ситне ствари песма  садржи и као ток живота и као орнамент: „Очи су јој биле боје / „Плавог кола“ СКЗ-а“. Уме да се игра, да мисли, да филозофира на лирски и духовити начин: „Што је већи град, / то си више сам“. У потки младости и фасцинације стихом – пробија се несвакидашња мудрост, и то је у ствари дар.

Низ аутопоетичких исказа и песама сведоче о песниковој свести о песми. Песма је исто живот и љубав и занимање. Зато му је, за свог живота, песник Драган Колунџија и написао како је код њега све „природно, све живо и у љубави и доброти рођено, ништа намештено, позајмљено, ништа туђе…“

*

Др Александра Жежељ Коцић је своје излагање завршила речима:

У Костиним песмама трага се за поезијом: размишља се о њеном оспољавању („Руке уморне од речи“), о њеном природном станишту – на папиру и ван њега („Поезија“), о њеном недостатку на местима где би она требало да буде, о ненаписаним песмама, о речима с којима песник не зна шта ће („Руке немирне од речи“), о отежалости песника од речи уместо отежалости речи од песника („Не пишем), о лако ломљивом срцу које жуди да створи нешто што ће имати смисла („Графитно срце): Јер песник не сме бити шкрт / Крваве му руке од унутрашњих ружа („Врт“).

Песнички глас који читаоце саветује да не хапсе живот, или да не покушавају да штампају додир („Живи“), или да се треба чудити пре него јурити коначне одговоре („Не знају“), подсећа на то да на доброј песми свет остаје. Када Коста каже: А што и да мене у мени има? / Ако пожелим себе наћи, / Нек се нађем у другима („Разделио сам себе“) – он, заправо, открива своју песничку позицију и успевa да је учини снажном и непосредном да „за тренутак нема ниједног другог осећања сем оног изазваног песмом“, како на једном месту објашњава Вирџинија Вулф, када „улазимо у огромне дубине“, и „изненада и дубоко гњурамо“.