ЗАШТИТА ЋИРИЛИЦЕ МОРА БИТИ БЕЗУСЛОВНА: Ђедови нас не би разумели

Пише: Весна Капор
(Новости, 31. 8. 2021)

МНОГЕ ствари обоје човеково одрастање; разне приче и догађаји.

Ми смо, рецимо, у детињству, чекали с посебним расположењем авионска писма, коверте оивичене црвено-плавим рубом. Унутра као клесане речи, угластим рукописом који се гдегде претвара у чврсте, јаке облике: Драги моји, ја сам добро и здраво, хвала Богу, као што и вама желим.

Ћирилица, тврда, као глачано камење, просипала се на нас. Били су то притајно свечани часови: замишљала сам незнаног ђеда, чији је лик стизао до нас на фотографијама. Тврда рука и још тврђа глава некадашњег члана соколског друштва, уредно шаље поздраве, исписује носталгију (шкрто, тек понегде може да се наслути), распитује се и очекује, јединим писмом које га чини снажним: ћирилицом. Та писма, и то писмо, осуштињују га. У мени утврђују, те његове речи, приврженост потиснутим, затомљеним вредностима, наговештавају дубоку тајну, нешто о чему се слабо говори. Накнадно разумем, захваљујући тим писмима шта је то карактер, и како се не гази оно у што верујеш. И кад је цена висока.

Одговарали смо и брат и ја, ћирилицом, под мајчиним надзором. Понекад се бунили, хватао нас је онај здрави смех од кога деца изгледају као да их неко голица, па препричавали баби по оцу, шта пише Американац. А она би на то цоктала, па кад кажемо и тебе поздравља, жмирне, и притврди: Бог му дао здравље. Напиши то.

Кад је ђед интерниран у немачки логор у Грчкој, мати је имала четрдесет дана. Кад су се први пут срели, тридесет три године. Време између попуњавали су писмима.

Ђед је водио дневник у заробљеништву – мала црна бележница, у којој описујући пут из скрајнутог села у невесињском срезу до живота у логору, заправо, највише својим најдубљим бићем и свешћу – запева над страдањем рода. Наравно, ћирилицом.

Измене закона чаме у фиоци

Нацрт закона о заштити српског језика и ћириличког писма завршен је, а како је најављено, биће усвојен до 15. септембра када се обележава Дан српског јединства. Овим чином ћирилица ће бити и законски заштићена и наћи ће се под окриљем државе, без чега тешко да би преживела. Употреба ћирилице биће обавезујућа од државних институција и факултета до назива седишта, делатности, рачуна, фактура, потврда… а за непоштовање закона предвиђене су и казне до 500.000 динара.

Истовремено, лингвисти, уз напомену да струка није консултована, поздрављају доношење закона, али и упозоравају на одређене „замке“. Па тако кажу да је неопходно да Нацрт закона о заштити ћирилице има своје обавезујуће одлуке чију примену не могу спречавати или условљавати одредбе Закона о службеној употреби језика и писма у Србији.

Уколико се, кажу лингвисти, из Нацрта не избаци позивање на овај други закон, нови пропис биће само привид или маска закона, мртво слово на папиру, декларативна, а не стварна заштита српског језика и ћирилице.

 

Напокон, вековаће под плочом исписаном истим тим писмом, описан Андрићевим речима да су прави животи, увек, тешки и лепи. У Гајчићу, малом сеоском гробљу – на пропланку; где почивају и сви они од којих је наследио тврду реч и карактер.

Сећања су варљива, и неретко, под утицајем тренутних уверења још варљивија. Писала си и латиницом, каже мати. Ваљда јесам, у оно време кад су се наизменично, као по команди мењала писма, седмично – сведоци су свеске из основне и средње школе, разбацане по кућним причувама: тавану, гаражи, остави…

Овог лета дубоко закорењена успомене, проналазим белешке из бруцошких дана. И видиш, то, развесели ме. Ћирилица. Ситно, таласасто, заносно; тако сам се и осећала у слушаоницама Филолошког факултета тих година док смо савладавали велике приче, до тад незнане; откривали и откључавали речи, језик, историју.

На нашим гробљима, куда идем да палим свеће, овог лета, сви почивају под ћирилицом. Таква је Херцеговина.

Међутим у реалном животу, у свету интернета и мрежа, данас, ћирилица је неподобна.

Образложење да је без ње све лакше и једноставније, није довољно. Чак и они који кроз администрацију или личну преписку, руком, пишу ћирилицом, на мрежама се оглашавају, углавном, латиницом. Истренирала сам и припитомила све своје справе да мисле и раде ћирилично. Није увек било лако. Припитомљавање је ствар упорности и стрпљења. Тврда ђедова глава. Уосталом, кад су у језику, на тлу, где је рођен, рекли да Бога нема, он је био спреман да странствује. Могу и ја онда, данас, у својој земљи, у свом језику, чувати писмо.

Ништа није немогуће, ако то одиста хоћемо, зар не? То је слоган новог века, што би ћирилица била изопштена или изузеће? Претраживач избацује резултате на оба писма и више језика, и кад укуцате реч – појам ћирилицом. Ако ми не верујете на реч, истренирајте и ви своје телефоне и рачунаре.

Неки су лењи, а неки страсно мрзе ћирилицу. Неке није брига. Понеки, можда, нису вешти таквим техничким подвизима.

Многи потомци солунаца, оних који ни за шта не би мењали своје писмо, ни језик, због тога што је лакше писати латиницом, и што је наводно цивилизованије, затурају ћирилицу и врховни маг Гугл, бележи их на мрежама као кориснике хрватског писма. Тако то искаче и отвара се у систему виртуелног света, на ћириличним справама. И још пише: оцените овај превод са хрватског! (Ошишана латиница, мање-више, данас је лична карта српског језика на интернету. Као што се и, многе књиге српских писаца, штампане латиницом, класификују као хрватска или босанска књижевност.)

Наши ђедови, не би нас разумели. Како би нас гледали? Удворничке снобове, какви смо постали данас. Са тугом, прекором, љутњом? Јер, језик и писмо су она пречка коју свако носи из куће, и која чини живим све што је протекло.

Овог лета шире се вести да на катедре српског језика и књижевности нема ко да се уписује. Крупном капиталу, у време идеје да је свет глобално село, не одговарају појединачни национални идентитети. Сви могу бити све у исполитизованом празном систему вредности.

Никаква свест о националном није пожељна, а у нашем случају ћирилица је означена као непријатељ великих тековина „врлог новог света“. Препоручује се живот као у бестселеру, и истоименом, слатком филму: „Једи, моли, воли“. На то се своди понуда савременог света, а некоћ док смо изучавали старе књижевности и још много тога, на катедрама београдског Филолошког факултета, учили су нас да критички промишљамо, па смо као пример врхунске површности и глупости наводили речи (по слободној вољи, крхког памћења, забележено): иј, пиј и трунпај. Или експлицитније: у се, на се и подасе. Тужна цивилизација тековина.

Ко крстари путевима бивше државе, приметиће да су у неким деловима, уредно прецртани сви путокази са два писма. Ћирилица је непожењна. Ћирилица је, на одстрелу. Писци који објављују ћириличне књиге нису популарни.

Рука мог ђеда, Душана, која у Америци исписује она писма, не да ми мира.

Стога, сведочим ћирилицу.