ЗАШТИТА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ: Угаони камен идентитета

Душко Бабић, управник Српске књижевне задруге

Новости, 28. 9. 2021.

 

ЗАШТО је национално писмо тако важно? Зашто је оно у свим културама света предмет институционалне заштите и идентитетског поистовећивања?

Душко Бабић, управник Српске књижевне задруге, Фото И. Маринковић

 

Зашто је нормално да сваки народ своје писмо чува и воли? Како, у том погледу, стоји ствар са српским националним писмом, ћирилицом? У овом тексту покушаћемо да означимо једну од могућих трајекторија у тражењу одговора на ова питања.

Метафизика писма: Само по себи, писмо је слојевит и вишесмислен феномен: оно није само графија – систем знакова за бележење људског говора и мишљења, на шта се обично своди у „школском“ и свакодневном поимању. Другим речима, проучавање писма не може се свести само на учење правописних норми и на њихову практичну примену у писању.

Свеобухватно, дубинско разумевање смисла и значаја националног писма захтева укрштање више аспеката – правописног, комуниколошког, психолошког, естетског. Сви заједно преливају се у културолошко-идентитетску димензију писма, где азбука постаје снажан фактор социјалне кохезије, где се изграђује и чува свест о заједништву. Национално писмо тако постаје „духовни простор“ у којем настаје и опстаје култура једног народа, а тиме и свест о посебности једног народа – његове историје, сећања, вере, језика, судбине.

Али, ни оваква слојевита и вишезначна представа о писму као да не допире до његовог најдубљег смисла, јер и тада остаје нешто што измиче сваком аналитичком конструкту, нешто примордијално, тајанствено, што је у самим темељима човека као бића. Сви наведени аспекти имају своје исходиште у антрополошкој и онтолошкој димензији писма, у којој се чува свест да је појавом писма човек добио моћно средство да се одупире забораву, пролазности, смрти. У том, најдубљем слоју, писмо као „алатка културе“ прераста у „угаони камен идентитета“; ту се рационално-појмовно утапа у метафизичко – записана људска реч додирује Слово/Логос.

У сфери културе и духовности, појава писма се може упоредити са откривањем ватре или точка у технолошком току цивилизације. Ватра и точак су из темеља променили начин исхране, брзину кретања, могућности обликовања и прилагођавања природе за човекове биолошке и практичне потребе. Сличне промене у духовној сфери донело је писмо: човеку је тиме дарована моћ да трајно чува и преноси мисли, искуства, знања, да их не препушта несигурном и ограниченом људском сећању. Писмо је донело „антрополошки скок“, прелазак из претцивилизације у цивилизацију, почетак другачијег, вишег постојања, у којем се трајно чувају „ватре догласнице“ мисли и духа. Записати значи сачувати у времену, оставити за потомке, историју, вечност. Писмо, као такво, доживљава се као нешто узвишено, јер чува од заборава и смрти оно што је најузвишеније у човеку – мисао, умну силу, божанску лучу.

У српској и словенској традицији писмо има додатну духовну вредност и снажније изражену сакралну димензију јер je са собом донело и хришћанску веру. Словенску (и српску) писменост засновали су свети људи, настављачи апостолске мисли. Описмењавање је код Словена одувек поистовећивано са охристовљењем, а писање и преписивање књига са молитвом и службом. У том духу о првој словенској азбуци говори непознати монах, Црноризац Храбар, у другој половини деветог века: азбука је божја милост, рука спасења, тријумф разума над „чарањем и гатањем“. Код Срба, јаче него код других Словена, сачувана је свест о „божанским коренима“ писма, јер је графички знак – „писмено“, „буква“ (на латинском „littera“) – добио име по Слову – Речи, Логосу, Богу. Тако је настала реч „словесност“, којом је у прошлости код нас именована књижевност у најширем смислу. Та реч се временом изгубила, али је њено присуство сачувано у антониму „бесловесно(ст)“, где је сабран читав спектар значења: неразуман, слабоуман, без свести, суманут, безбожан, неочовечен…

Борба за ћирилицу: Сви који ћирилицу воле и боре се за њено очување ових дана су обрадовани вешћу да је, напокон, донет Закон о заштити језика и писма, истовремено у Скупштини Републике Србије и Републике Српске. Али, учинак једног закона може се видети само кроз његову примену. Време ће показати хоће ли овај закон поправити статус нашег националног писма. Једно од главних искушења пред којим ће се наћи јесте у томе да се одупре штетним, скоро рушилачким одредбама Закона о родној равноправности које, под претњом оштрих санкција, на силу преуређују граматички систем српског језика, ударају на елементарно достојанство личности и поткопавају темеље националне културе, сећања, морала, вере. Уопште, Закон који смо жељно чекали је донет, али борба за очување ћирилице није завршена.

Треба погледати истини у очи: одумирање ћирилице у нашој култури и свакодневном животу није ствар само небриге и немара. У добром делу наше културне јавности (писци, издавачи, универзитетски професори, грађански активисти, аналитичари разних фела, борци и боркиње за људска права, политичари…) ћирилица се доживљава као нешто ретроградно, митоманско, аутистично, нешто што нас држи у националистичком самољубљу, затварајући нам путеве напретка и нормалног живота. Тешко је и рећи, а камоли прихватити као чињеницу: у нашем културном простору осећа се презир према ћирилици, коју „слободни“ прозападни интелектуалци доживљавају као баласт и сметњу, а не као културну вредност првог реда. Овде је реч о „меком колонијализму“ и комплексу инфериорности колонизованог (Албер Меми), о индукованом самопорицању и самопрезиру. Али, то је већ мало шира прича.

Писмо је у бићу народа: Национално писмо није нешто споља придодато, „механички залепљено“ за један народ и његову културу. Оно је део „бића народа“ – његова свакодневица, али и његово вековање, прошлост и будућност. Кућа у којој станује сећање, знање, култура; храм који сабира и држи на окупу. Писмо није само правопис и писменост, оно је оспољени знак човекове тежње и моћи да „с бесмртношћу збори“.

Зато морамо знати да брига о ћирилици није фолклор и националистички каприц (као што многи мисле), него природан рефлекс самоодржања народа. Одрицањем од ћирилице ми прећутно признајемо да смо неважни и непотребни овакви какви јесмо, на овом парчету планете Земље, са свим што баштинимо и чувамо у свом колективном сећању, да пристајемо на тихо нестајање са културне мапе света.

Не одбацујмо своја слова! Јер у словима се пројављује Слово. Ако останемо без својих слова, постаћемо бесловесни.