Миливој Сребро добитник награде „Ђорђе Јовановић“ за књигу „Иво Андрић у фрнацуском кључу“

У среду, 29. октобра 2025. године одржана је свечана додела Награде „Ђорђе Јовановић” у просторијама истоименог огранка Библиотеке града Београда.
Стручни жири је одлучио да Награду „Ђорђе Јовановић“ за 2025. годину додели књизи ИВО АНДРИЋ У ФРАНЦУСКОМ КЉУЧУ, чији је аутор Миливој Сребро.

Додај у Листу жеља

Брзи преглед

ИЗДАЊА 2025.

ИВО АНДРИЋ У ФРАНЦУСКОМ КЉУЧУ: судбина великог писца из „мале“ књижевности, Миливој Сребро

1,000.00 рсд

Додај у корпу

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА

У овогодишњој продукцији и конкуренцији за награду “Ђорђе Јовановић”, чак још три монографска дела била су посвећена делу Иве Андрића, од тога два његовој иностраној рецепцији – у Италији и у Француској¹. Једно од њих, монографија др Миливоја Сребра, “Андрић у француском кључу” (Српска књижевна задруга, 2025), је једногласном одлуком жирија овогодишњи добитник награде “Ђорђе Јовановић” за есејистику и књижевну науку.

Дугогодишњим и минуциозним истраживањима, др Миливој Сребро нас води кроз историју рецепције Андрићевог дела на француском језику од првих превода у другој половини 20. века до његове „постмортем“ рецепције у првим деценијама 21. века.

Детаљно анализирајући друштвене и културне околности током седам деценија његове рецепције, консултујући новинску и академску критику, као и резултате међународних славистичких скупова, чија је тема била стваралаштво Иве Андрића, Миливој Сребро показује како су изгледали почеци рецепције дела нашег писца, који су били њени успони и падови, шта је све утицало на пријем Андрићевих дела у Француској, детаљно реконструишући културне, језичке, као и друштвенополитичке околности, нарочито деведесетих година 20. века, и коначно, са питањем – да ли је рецепција Андрићевих дела у Француској у складу са вредношћу његовог дела?

Три су периода која М. Сребро издваја и која су до сада одредила сталну актуелност Андрићевог дела међу његовим тумачима у Француској и француском читалачком публиком: то је егзотика једног мање познатог и стога привлачног балканско-оријенталног света у срцу Европе, на чијим темељима Андрић приповеда о универзалним облицима људске природе, кроз преводе у периоду пре добијања Нобелове награде. Други је, нагли пораст инетерсовања за овог југословенског и српског писца након добијања Нобелове награде 1961. године, када су углавном преведени сви његови романи, а временом и важније књиге приповедака. Трећи и последњи талас интересовања за Андрићево дело јесте период распада Југославије крајем 20. века, када су француски читаоци и тумачи у његовом делу покушавали да нађу одговор на питања о генези поново букнулог и острашћеног зла на Балкану, и посебно у Босни и Херцеговини, као вишевековној мешавини „суживота“ више народа и конфесија.

Но, како је наведено као сумаран закључак ове студије, и поред наведених „таласа“ интересовања за Андрићево дело и његовог перманентног присуства на француској књижевној сцени више од седам деценија, он је, суштински, за Запад и даље остао неразумљив, а са новим генерацијама и „непрочитан“ писац. Са опаскама да су му романи „преопширни“, са другачијим сензибилитетом, који постаје све мање разумљив западном човеку у убрзаном времену, где се траже другачија дела и читања, све се може заокружити реченицом еминентног компаратисте и професора на Сорбони, Ива Шевреа: „Није лако, у Француској, читати Иву Андрића“, изреченом почетком осамдесетих година 20. века, све до најновијих добронамерних покушаја (Кертин Делпеш), мотивисаних намером да се дело нашег јединог Нобеловца ипак приближи млађим генерацијама француских читалаца.

Андрића није лако читати у Француској најпре зато што он, по виђењу француске књижевно-научне публике, долази из мале књижевности, писане на „малом језику“. То је уједно и један од главних разлога, сазнајемо из ове студије, што он никада равноправно није заузео место међу великанима европске литературе, о чему сведочи и „анкета, спроведена 1999. године у организацији дневника Монд и трговачко-књижевног ланца Franc са циљем да се направи избор 100 најбољих књига одлазећег 20. века“. На тој листи није се нашло ниједно Андрићево дело, а предност је давана писцима „великих језика“. Исти „престижни француски дневник, али двадесет година касније (2019), спровео је поново анкету на основу других критеријума“. И након ове анкете, на листи се опет није нашло име Иве Андрића.

Иако су у Француској преведена скоро сва његова најзначајнија дела, иако је стекао статус најпознатијег и најпревођенијег српског и југословенског писца, иако је од свих писаца бивше Југославије најдуже присутан на тамошњој књижевној сцени, Андрић не заузима одговарајуће место у кругу страних светских писаца, нити је довољно близак француској књижевној публици, закључак је ове студије.

Монографије овог типа драгоцене су стога, јер нам расветљавају нужно потребна сазнања о свеукупном месту српске књижевности у свету, на егземпларном примеру рецепције нашег јединог Нобеловца (кроз одличан наслов) тј. „у француском кључу“, у једној великој књижевности попут француске, када је та слика знатно изоштренија, критичнија и можда мање афирмативна, него што бисмо желели. Ова монографија М. Сребра је стога прилог и подстицај да се из другачије визуре посматра целокупна политика књижевне рецепције, утицаја и афирмисања наше књижевности у свету, која у преплету за неизбежном „геополитиком“ твори савремену духовну свест на глобалном плану, а где и српска књижевност, са драгоценим истраживањем попут ове студије Миливоја Сребра, треба да избори своје часно место.

У Београду, 20. октобар 2025.

Председница жирија,

проф. др Славица Гароња Радованац

(чланови: др Слађана Илић

др Борис Булатовић)

Обраћање поводом Награде Ђорђе Јовановић

Поштовани домаћини – представници Библиотеке града Београда, поштовани чланови жирија,
драги пријатељи, колегинице и колеге,

Желео бих најпре да изразим искрену захвалност, задовољство – али, морам додати, и нескривено изненађење – што ми је указана част да се ове године упишем на листу лаурета таквог једног угледног књижевног признања какво је Награда „Ђорђе Јовановић“.

Да подсетим укратко, како и налаже овакав – свечани тренутак. Реч је о једној од наших не само најдуговечнијих него и најпрестижнијих награда за књижевну критику, есејистику и науку о књижевности. Већ на први поглед делује импресивно листа уважених претходника, носилаца ове награде од 1967. године када је она први пут додељена. Издвојићу, илустрације ради, само неколико имена. Неки од њих су ми били професори : Миодраг Поповић, Светозар Петровић, Љубиша Јеремић; од неких сам учио дивећи се њиховој ерудици, аналитичкој луцидности и бриткости ума: Борислав Михајловић Михиз, Љубомир Симовић, Милорад Павић, Петар Џаџић, Предраг Палавестра, Светлана Велмар-Јанковић, Владета Јеротић ; најзад, неки од њих су ми колеге са факултета, сардници или пријатељи : Јовица Аћин, Јован Делић, Михајло Пантић, Марко Аврамовић и, наравно, уважена председница жирија – Славица Гарoња.

Када се, дакле, има у виду престиж ове награде, јасно је зашто њена додела код лауреата спонтано побуђује понос и захвалност. Вест о овом признању мене је, међутим, како рекох, и изненадила, готово збунила. Наиме, ако не рачунам „Бранкову награду“ Матице српске коју сам још као голобради студент добио, „за књижевне саставе“, како је на њој писало, ово је моја прва награда од националног значаја. Претпостављам да је слично изненађење доживео и мој велики претходник, Владета Јеротић, када је 1994. добио ово признање за Дарове наших рођака. Звучи „готово невероватно“ – да цитирам новинара Борбе који је тим поводом са њим направаио интервју – да је Награда „Ђорђе Јовановић“ коју је овај наш академик добио у седамдесетој години живота (!) била, заправо, „његова прва књижевна награда“. Није ми циљ, наравно, да на основу ове паралеле, изводим било какав вредносни суд. Још мање да поредим моју маленкост са академиком Јеротићем. Изненађење о којем овде говорим, мотивисано је, у моме случају, разлозима везаним понајвише за специфичне биографске чињенице.

Осамдесетих година прошлог века, док сам се интензивно бавио књижевном критиком и „пуним плућима“ учествовао у књижевном животу ондашње Југославије1, имао сам и сам задовољство да будем члан жирија који су заслужним ствараоцима додељивали признања: између осталих, и онога који додељује можда најутицајнију награду код нас – НИН-ову награду за роман године. Али, то је било давно… У међувремену се „убрзала“ историја која је, многима међу нама, овде на „брдовитом Балкану“, одредила биографије – књижевне и животне.

Када сам 1990. добио место лектора на Универзитету „Мишел де Монтењ“ у Бордоу, имао сам намеру да привремени боравак у иностранству искористим за истраживања и да, кад се вратим, напишем студију о превођењу и критичком пријему српских писаца у Француској. Стицај околности учинио је, међутим, да се мој привремени боравак у иностранству продужи, ево, све до данас… Тачно тридесет пет година ! Народски речено, читав један живот. Чак годину више него што је имао Ђорђе Јовановић који је, као што је познато, погинуо у тридесет-четвртој години у Другом светском рату.

И ова паралела захтева додатно објашњење. Дошла ми је сасвим спонтано, и подсетила ме на специфичности развоја наше књижевности, на који су пресудно утицали бурна историја и ратови. Подсетила ме је, исто тако, на кључну чињиницу из биографије човека чије име носи награда која се данас додељује, а која се често заборавља : наиме, да је упркос кратком – прекратком животу ! – окончаном у трагичним околностима, Ђорђе Јовановић остварио дело које га, уз све ограде, данас сврстава међу „три наша најважнија међуратна критичара“ (Ј. Деретић).2

Нови рат – грађански, онај из деведесетих, такође је многима изменио животне и књижевне судбине, а у мом случају – будући да сам се нашао у положају апатрида – променио је и однос према књижевности. Активни критичар одсечен, стицајем нових околности, од матерњег језика и матичне културе, морао је потражити излаз из ћорсокака. Макар и по цену да пређе на писање на другом, страном језику, да крене испочетка… У условима медијске манипулације на Западу, па дакле и у Француској, сваки ангажман за српску књижевност личио је на борбу са ветрењачама. Шокантно откриће цензуре у свету који се дичио „слободом говора“ додатно је обесмишљавало сваки покушај не само интелектуалног ангажовања него и писања, нарочито о писцима које су дискредитовали медији лепећи им етикету „великосрпских националиста“.

Упорност се, међутим, исплатила. Схватио сам да медијска блокада не може бити вечна3, али и да вокација књижевног критичара, ако заиста стоји на чврстим темељима, може бити корисна у једној сродној активности : у промовисању српске књижевности у франкофоној културној сфери. И прихватио сам ту активност као велики изазов, као своју нову мисију. При томе сам се ослањао на сазнање које сам стекао током докторских студија на Универзиту у Бордоу : наиме, да Француска припада оним ретким земљама које на међународном плану играју улогу медијатора, улогу културе посредовања, и да као таква може послужити као „одскочна даска“ за промоцију такозваних „малих“ књижевности. То сазњање ми је, верујем, помогло да истрајем : да пронађем довољно мотивације и енергије да у току следеће три децениије објавим, у француским књижевним часописима, низ чланака и есеја посвећених српским писцима, и да остварим више пројеката чији је циљ управо систематично представљање српске књижевности на француском језику4.

Моје опредељење да се посветим раду на промоцији националне књижевности у Француској – у почетку из егзистенцијалне потребе а доцније као свесни, лични и професионални избор – имало је дакако своју цену. Знао сам да ме живот у иностранству, и прелазак на писање на страном језику – чак и ако је опсесивни предмет тога писања српска књижевност – неминовно удаљавају од књижевне и културне сцене моје земље. Знао сам, дакле, и од почетка прихватио цену таквога избора.

Мој избор, међутим – стало ми је да и ово додам – није ни у чему променио однос према матерњем језику. Истина, дугогодишње писање о своме на другом језику, оставило je трагове : подстицало сумње, изазивало недумице… Али повратак на српски, када се десио, био је прирадан, спонтан. И тема се наметнула сама од себе : оно што сам као истраживач могао највише допринети српској науци о књижевности, било је изучавање српско-француских културних веза и, посебно, рецепције националне литературе у франкофоном свету.

Наведеном тематском кругу припада и награђена књига Иво Андрић у француском кључу. И она је плод мојих вишегодишњих истраживања, настала као својеврсна синтеза више чланака и есеја о нашем нобеловцу које сам раније објавио у домаћој и француској периодици. За подршку коју су пружили овој књизи, посебну захвалност дугујем колегама из Српске књижевне задруге – њеном председнику Душку Бабићу и уреднику Николи Маринковићу. Они су осетили да се кроз причу о „судбини великог писца из ‘мале’ књижевности“ – како гласи поднаслов књиге – огледа, заправо, и судбина те књижевности у великом свету, ономе који на међународном плану одређује критеријуме вредности, инаугурише нове школе, диктира стилове и тенденције.

Нема сумње да су, доделом ове награде, то препознали и чланови жирија, одлични познаваоци националне књижевности, који такође врло добро знају да – ако желимо да објективно проценимо њен положај, степен њеног развоја и домет њених вредности – морамо да изађемо из националног контекста и да се суочимо са погледом других, нарочито оних „великих“. Јер чак и кад нас гледају са висине ­– чак кад то чине и према таквоме великану какав је Андрић – тај поглед може да нам послужи као репер на путу ка сагледавању истине.

Због тога им изражавам искрену захвалност, уз закључак да ову награду и награђену књигу осећам као симболични повратак у окриље књижевности којој одувек припадам, а од које сам био одвојен – само географски, разуме се – тридесет пет година.

Још једном, хвала.

Миливој Сребро

У Београду, 29. октобра 2025.

1 Критике и есеји које сам тада писао коначно су обједињени у корицама једне књиге која је управо изашла из штампе, под насловом : Књижевност кризе (КОВ, 2025).

2 Преостала двојица су Милан Богдановић и Велибор Глигорић.

3 Доказ за то је књига Ecrit et cris d’un apatride коју сам објавио у Паризу 2005 (српака варијанта: Крајина је пала, маске такође, 2007).

4 Међу њима се издвајају портал и електронска ревија на француском језику Serbica.fr [www.serbica.fr], и књиге : Антологија српске новеле 1950-2000 (2003), Српска књижевност у европском контексту (2013), Кратка историја српске књижевности (2019), Антологија српске књижевности : XIII-XX век (у штампи).

БРИГА О СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: Миливој Сребро, професор србистике на Катердри за словенске студије на Универзитету Бордо Монтењ

НОВОСТИ, 25. новембар 2025. Горан Чворовић – стални дописник из Париза Ни Нобелова награда није [...]

25
нов