Пажљивом анализом критичке рецепције Андрићевих дела, Сребро долази до закључка да је дуго присуство овога писца у Француској амбивалентно и да је, током тог дугог периода, Андрић наилазио на различит и често опречан пријем: био је слављен али и заборављан, изазивао је дивљење али и био игнорисан, остајући, парадоксално, за сваку нову генерацију критичара писац кога тек треба открити. Зашто је то тако? Ова студија покушава да понуди одговоре на постављено питање. С обзиром на важност теме и стручне компетенције аутора, ова књига ће бити драгоцено штиво како проучаваоцима српске књижевности, тако и широј читалачкој публици.
Из поговора књизи Иво Андрић у француском кључу
„Чињеница је да је тешко избећи помало парадоксални закључак који происходи из наше анализе, а који би се у најкраћем могао формулисати на следећи начин: иако је веома дуго присутан на француској књижевној сцени, иако су му на француски преведена сва значајна дела, иако је у бројним критичким текстовима третиран, и чак слављен, као велики европски писац, један од највећих у ХХ веку, наш нобеловац не заузима у Француској место које му по свему припада – место у елитном кругу страних писаца које, како налаже пожељни ниво опште културе, свакако треба прочитати.”
На ово парадоксално питање књига Миливоја Сребра покушава да одговори, пратећи рецепцију Иве Андрића у три фазе. Прва је везана за његово откривање и преводе романа, друга обухвата седамдесете године и преводе приповедака, док трећа фаза обједињује деведесете године претходног и почетак овог века. У овој фази Андрић је „поново” откривен као важан писац, али је доминантно ратни контекст његове рецепције поново омео његово пуно разумевање.
Или за њега није било ни прилике, ни могућности, ни воље у једној култури која је била империјална…



