НА СРЦУ ОЧУВАЊЕ БАШТИНЕ, ЈЕЗИКА И ПИСМА: Српска књижевна задруга обележава 130 година рада и бриге о књижевности и духовности

„ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“, 19. април 2022.

Милован Данојлић, председник СКЗ

СРПСКА књижевна задруга је необична самоникла биљка нашег духовног поднебља.


Фото М. Анђела

Настала у тренутку постизања пуног националног осамостаљивања, преживела је неколико ратова и преврата, две краљевине, три републике, три бомбардовања и опорављања од рата, доследна у извршавању аманета својих утемељивача: да остварује поуздану меру у праћењу домаће књижевности, и преузима све што се из светске културне баштине може примити на нашем тлу, што нас обогаћује и укључује у велики свет. У први мах, ваљало је сабрати оно што је у ближој прошлости остварено, уз истовремено оживљавање прекинутог културног континуитета како са нашим Средњим веком, тако и са европском класиком.

Столеће започето Карађорђевим устанком ближило се крају, процес обнове државности беше узнапредовао; ваљало је и на културном плану утврдити темеље самосвести. Сви прегаоци епохе, од Доситеја и Вука, до Његоша и Бранка Радичевића, тежили су сусрету под једним кровом. За остварење те замисли била је потребна иницијатива слободних појединаца, изван службених установа.

И они су се, у априлу 1892, окупили надахнути начелом задругарства на највишој, свенародној основи. Идеал саборности имао је истог часа одјека широм српства, да не речем Српског света, како се данас говори. Око 40% чланова и повереника Задруге налазило се изван граница ондашње Краљевине Србије. Просветни радници, привредници, свештеници, књижничари, трговци, угледни грађани као и безимени пријатељи, писци и лекари, схватили су покретање Задруге као прворазредан патриотски чин. Са сличним је еланом на свет дошла и старија Задругина сестра, Матица српска: култура је отварала границе наслеђене од немиле прошлости.

Међу оснивачима, универзитетским професорима, књижевницима, учењацима и уметницима, срећемо имена Стојана Новаковића, Живана Живановића, Јована Јовановића Змаја, Милана Јовановића Батута, Милана Ђ. Милићевића, Љубомира Стојановића. За њима ће се током следећих стотину тридесет година, као аутори, сарадници и чланови управе смењивати незаобилазни носиоци књижевног рада и духовног самоизграђивања. У Задрузи су, дуже или краће време, деловали Тихомир Р. Ђорђевић, Јован Скерлић, Симо Матавуљ, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Слободан Јовановић, Богдан Поповић, Милан Ракић, Јован Дучић, Павле Поповић, Вељко Петровић, Иво Андрић, Милош Н. Ђурић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, све до Добрице Ћосића, Васка Попе, Ристе Тошовића и Слободана Ракитића. Свако је давао оно што је могао и имао, а награду је видео у постизању заједничког јавног добра. Тако су своју улогу осећали и приложници, они од имена и угледа, као и припадници ширих народних слојева. У Извештају о раду за годину 1903. стоји да је, на својој самртној постељи, у болници, ноћни стражар Војислав Павловић, родом из Драгачева, завештао Задрузи сву своју имовину, и готовину од 150 динара… И социјалистички вођа Живко Топаловић се, у тестаменту, иако изгнаник из отаџбине, сетио Задруге. Део његове оставштине, мени поверен на чување, омогућио је штампање трећег издања Историје српског народа. Међу добротворима се појављују државне установе, банке, приватни предузетници, дипломате… Члан данашњег Управног одбора, Бранислав Баћовић, власник транспортног предузећа, редовни је дародавалац Плавог кола.


Фото М. Анђела

Као непрофитабилна установа, Задруга је готово увек кубурила са материјалним средствима, и увек је, некако, испливавала на суво. Можда је још понајбоље стајала у социјалистичком раздобљу државне управе: ауторитарни режими, надзирућу целину друштвеног кретања, имају и одговорност за различите друштвене потребе, од снабдевања електричном струјом до потпомагања уметничких дела са слабом прођом на тржишту. А потом, ондашњи властодршци су страховали да их не прогласе за гробаре културе. Од тога страха неолибарални управљачи не пате.