СРПСКА ПОЛИЦА: Оно што је било у плавим корицама остало је као трајна вредност

„ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“, 19. април 2022.

Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ

ЗА 130 година, Задруга је прошла кроз више епоха – држава и поредака, културних миљеа. Свака епоха обележила је Задругу, а Задруга сваку епоху.


Фото М. Анђела

И кад је друштво било најдаље од Задругиних програма и вредности – друштво је морало да рачуна на те вредности – било да их хвали или оспорава – и у књижевно-естетском и у идејно-политичком смислу.

Дешавало се и то да је Задруга највише нападана кад је афирмисала, откривала и систематизовала највеће вредности – доба „Србљака“ и доба „Историје српског народа“ у 10 томова. Од ње се тражило и то да не буде историја свих Срба, где год да они живе у тој историји, него историја Србије (у границама социјалистичке републике); и да се не заврши са 1918. годином, како је Одбор са академиком Радованом Самарџићем на челу био замислио (и остварио), него да се продужи на историју НОБ-а, с намером да предочи своју историју и истину о Другом светском рату, која се ни до данас није разбистрила.

Као што су неки избори, критеријуми и књижевни печати великих писаца и критичара (рецимо, Богдана Поповића и Јована Скерлића) не само потрајали, него и остали као печат класичности, тако су и Задругини избори и печати „Змајевог знака на корицама“ одређивали класику – стару и нову. Оно што је било у плавим корицама остало је као трајна вредност, јер се веровало и верује се Задругиним критеријумима, одборима, ауторима.

Првих триста наслова Задругиног Кола до Другог светског рата, и 460 наслова од рата наовамо представља својеврсну библиотеку – кућну и националну, српску и светску антологију. И да се више не шири, она је постигла свој циљ, а да у наредним деценијама објави све – до хиљаду наслова – не би било много за вредности светске и српске, старије и новије књижевности и науке… Треба замислити куће крајем 19. века, оне скромне, ратовима опустошене Србије и уопште српске породице, која у прикрајку држи збирку књига плавог „Кола“ и тим се поноси: има чим да забави и поучи децу.

Задруга је увек умела да старе грешке поправља. У њој су цветали сви цветови, једино је непроменљиво српско писмо и вредности као што су Хомер, Шекспир, Монтењ, Достојевски, а на српској полици: Свети Сава, Вук, Доситеј, Његош, Андрић, Црњански, Десанка…

Ми у СКЗ не волимо сажаљења. Јавност је, по правилу, заинтересованија за Задругу кад је у невољама, него кад оствари какав успех или подухват – то им се чини рекламом… И старо сазнање да се успех не прашта… За СКЗ прилике никад нису биле лагодне, највише стога што је независна. Зависном се радије помаже – помаже онај од ког се зависи… СКЗ је, по природи и духу, независна – у избору управе и у избору дела, тема и аутора. Та је независност тековина многих деценија и часника који су уложили труд и памет да библиотека СКЗ буде лепа и свестрана.

Одмах по оснивању, Задругину Управу примио је у аудијенцију краљ Александар Обреновић. (Сачувана је захвалница СКЗ – краљу за подршку.) Постоји и податак да је црногорски краљ Никола ослободио поштарине издања СКЗ за своју државу. У летописима основних школа Црне Горе тога доба остало је записано које су Задругине књиге долазиле у школе по ондашњој Црној Гори.