МАНОЈЛЕ ГАВРИЛОВИЋ 1945 – 2020. ЧУВАР ЗЛАТНЕ ЈАБУКЕ

У београдској болници КБЦ Звездара, захваћен опаком короном, 11 јула, преминуо је и у звезде се преселио песник Манојле Гавриловић.

Родио се у Бјелуши код Ариља 1945 године. Јединац, рано је остао без мајке. Студирао на Педагошкој академији у Ужицу, завршио Филолошки факултет, радио у Народној библиотеци „Петар Кочић“ у Београду. Добио је Вукову награду и признање Одзиви Филипу Вишњићу.

Необична појава у нашој поезији, огласио се 1973 године књигом „Сунце и кочије“, а 1975 збирком „Зачарано огњило“, обе у издању „Просвете“. У то време већ згорева покрет српског певања на селу „Орфеј међу шљивама“, али се у Колу СКЗ појављује обимни избор огледа Веселина Чајкановића „Мит и религија у Срба“, излазе родољубиве песме Васка Попе „Усправна земља“. У тим књижевним датумима треба тражити и рукопис овог песника… Из астралних висина прве збирке Гавриловић се спушта у земаљске просторе домаће традиције. Те просторе доцније ће пренети на словенски свет („Бубњеви на Карпатима“, „Словенска роса“), али и продубити на немањићки, косовски и уопште српски историјски регистар мотива и појмова.

На почетку, Манојле пева о звездама, небеским телима, птицама, биљкама, чаролији завичаја. У његовим бојама и тајанствима одвија се нека дубља драма доживљаја и преобраћања бића у свет, а света у биће. Лјубавни мотиви изражавају се у ритму и светлости свеколике природе. Најпознатија његова песма „Пријездина љубав“ остварена је у лирском декору славне јуначке песме.

Наслови његових књига сугеришу тематска опредељења: „Светлост ћирилице“, „Недеља у завичају“, „Чувар златне јабуке“, „Црна плавет“, „Пчеле бога Перуна“.

У поезију Манојла Гавриловића ушли су родитељи, стричеви, сестра. Песникове родбина проширује се на митске и историјске јунаке, све до Светог Саве и ариљског Анђела. Оно што је било детињство словенског и српског племена сада постаје детињство самог песника и његове поезије. Коси се небеска ливада, жање се златним српом Месеца. И људи се, налик небеским појавама, покрећу у зачараном простору и ритму природе: лете, теку, језде, пролазе. Светле. Тај флуид је специфични израз љубави. Рођење и смрт такође су део те природе. Најважнији ритуали живота: рат и лов поново се подижу у висину песничке слике. Жене сеју, плету, ткају и везу, сплићу косе. Позадина песничке слике је небеска – у сменама доба дана и годишњих доба; Гавриловић воли звездану ноћ и свитање које именује као „разасвит“.

Породични песнички круг природним путем се шири у национални, почев од Немањића и њихових задужбина, према новим временима знамењима и симболима. Сјај Хиландара дочаравају светле слике и речи. Острво Видо и Шумарице имају своја места у колажу Гавриловићевих тема. У том сјају жуборе и пчеле, а духовни одјек песник изражава сликом: „Српске речи низ столећа плове“.

Нек плове српске речи Манојла Гавриловића низ будуће време. Његове стихове већ готово пола века знамо напамет.

Драган Лакићевић