Милан Ђоковић (1908–1993)

Књижевну активност започео је као гимназијалац. У Другој београдској гимназији био је уредник ђачког листа „Покушај“, у којем је објавио своје прве радове. У редакцију београдског дневног листа „Правда“ ушао је 1928, најпре као репортер, а убрзо постао уредник, и ту остао до 1940. У раздобљу између ратова објављено му је и изведено на сцени више драмских дела: Бродоломници (1932), Договор кућу гради (1935), Један човек мање (1935) и као заједничка дела са Рашом Плаовићем: Вода са планине (1938), Растанак на мосту (1939), Кад је среда – петак је (1940). Заједно са Пјером Крижанићем био је уредник хумористичког листа „Ошишани јеж“, од 1938. до избијања Другог светског рата. Његове чланке и књижевне прилоге објављивали су „Правда“, „Мисао“, „Српски књижевни гласник“ и „Наша стварност“.

За време окупације није учествовао у јавном животу. После ослобођења Београда био је у екипи новинара који су обновили дневни лист „Политика“. Постављен је 1946. за директора прве глумачке школе у ослобођеној земљи (Драмски студио при Народном позоришту), а у мају 1947. постао је директор Драме Народног позоришта у Београду. На тој дужности остао је до 1960, када је по сопственој молби разрешен, због постављења на место самосталног саветника Савета за културу СР Србије (1960-1961). За управника Коларчевог народног универзитета постављен је 1961. Током деценије у којој је био на челу ове значајне културне институције обновљена је зграда, развијен је и обогаћен садржај рада и учвршћен углед Коларчевог народног универзитета. Крајем 1970. постао је управник ЈДП-а, и на тој дужности остао до пензионисања, септембра 1974.

Поред основних радних обавеза, активно је учествовао у друштвеном животу: био је члан Управе и један од секретара Удружења књижевника Србије, председник Културно-просветне заједнице Београда, председник Културно-просветне заједнице Србије, председник Српске књижевне задруге у два мандата (1961–1962 и 1966–1969), председник Издавачког савета „Нолита“, председник Одбора Вуковог сабора, председник Савета Великог школског часа у Крагујевцу, члан председништва и потпредседник Одбора Андрићеве задужбине. За то време успевао је и да настави своју књижевну и преводилачку активност. Одмах после рата Државни издавачки завод Југославије објавио је Систем К. С. Станиславског у Ђоковићевом преводу и са опсежним предговором (1945). У овом раздобљу објавио је неколико драмских дела: Раскрсница (1951), Кућа од карата (1952), Љубав (1958), Спасилац (радио-комедија, 1963), Празно небо (1975) и Наследници (часопис „Сцена“, 1984). „Нолит“ му је 1961. објавио роман Девет ноћи до зоре, а три године касније опсежну историјско-књижевну студију Бранислав Нушић. Објавио је и више запажених есеја у зборницима и часописима.

Од осталих његових превода, објављених у раздобљу после Другог светског рата, ваља поменути: преводе драма у Сабраним делима М. Горког (Јегор Буличов, Малограђани, На дну, На летовању, Зикови, Лажан новац, Старац, Деца сунца, Последњи и Васа Железнова, 1947-1951), редакцију превода Толстојевог романа Рат и мир, који су сачинили О. Глушчевић и М. Глишић, превод романа Злочин и казна Достојевског (1981) и друге. Између осталих многобројних признања за друштвени рад, добио је и Вукову награду, Орден заслуга за народ са златном звездом и Седмојулску награду (1986).