Приповетке, есеји и интервјуи Гроздане Олујић

У оквиру „Дела Гроздане Олујић”, Српска књижевна задруга објавила је књиге „Афричка љубичица и друге приче”, „Писци о себи”, као и есеје „Точак времена”.


Гроздана Олујић (Фото: Р. Крстинић)

 

Књигу приповедака „Афричка љубичица” приредила је Зорана Опачић, која је у поговору нагласила да је реч о допуњеном издању из 1985. године и то из „Народне књиге”, које су тада приредили Марко Недић и Тања Крагујевић Вујић. Ову збирку, према речима Опачићеве, превео је на француски језик Ален Капон 1992. године, а велики број прича из првог издања објављен је у периодици од предесетих до осамдесетих година. Осим на српском, неке од ових приповедака појавиле су се и на немачком, енглеском, италијанском, као и на русинском језику.

Приче из ’Афричке љубичице’ наставиле су свој књижевни живот и после издате збирке. Уврштене су у антологије и изборе модерне прозе широм света: у Аустрији, у Израелу, у издањима Међународног ПЕН-а из Велике Британије, у америчким књижевним часописима и антологијама. У српским антологијама налазе се од деведесетих година, у контексту југословенске и, чешће, женске приповедне прозе. Збирка се налази у фонду Универзитетске књижнице у Марибору, Националне библиотеке у Пољској, универзитетских и јавних библиотека у САД. У допуњеном издању сачуван је целокупни садржај и редослед првообјављене збирке, а у засебном, четвртом поглављу налазе се приче које нису ушле у збирку, а објављиване су у периодици, као и приче из заоставштине”, истакла је Опачић.

Приређивач дела „Писци о себи” Александар Јовановић истакао је у поговору ове књиге да је, пошто је објављена 1959. године, прошла прилично незапажено:
„Упркос томе што је отворено и без аутоцензуре разговарала са изузетно значајним писцима и што је објављена у време велике књижевне и идеолошке полемике о њеном првом роману ’Излет у небо’ из 1958. године, имала је тек неколико краћих приказа. Није имала друго издање, нити је прештампавана у изводима. Иако јој је била веома драга, ни сама ауторка је није (осим у разговорима са пријатељима) често помињала.”

Нова издања

Као студенткиња англистике на Филолошком факултету у Београду, Гроздана Олујић водила је разговоре са писцима као новинар сарадник за више омладинских и листова за културу. Први је обавила 1955. са Исидором Секулић, а завршни са Блажем Конеским, децембра 1958. године. Интервјуи су вођени и са Владаном Десницом, Бранком Ћопићем, Јосипом Видмаром, Антонијем Исаковићем, Михаилом Лалићем, Десанком Максимовић, Душаном Матићем, Весном Парун, Стеваном Раичковићем, Васком Попом и другима. Александар Јовановић у овим разговорима дешифровао је ауторски потпис списатељице романа „Излет у небо”, која се није устручавала да познатим ауторима поставља јасна и отворена питања, у исто време док се сећа страдања током ратних година.

У књизи од укупно 32 есеја „Точак времена”, коју је приредила Валентина Хамовић, уочава се неколио тематских целина: о поетици писаца који су за списатељицу имали пресудан значај, о фиктивним и реалним топонимима у књижевности и о њиховом односу, о општим питањима књижевне уметности, затим о култури, религији, филозофији и женама у индијској књижевности, као и о значајним српским сликарима. Прва целина посвећена је Кафки, Томасу Вулфу, Прусту, Вирџинији Вулф. Валентина Хамовић наводи закључак Гроздане Олујић да су поменути писци били опседнути временом, јер су проблематизовали схватање живота као једносмерне путање, као и страх од пролазности и смрти. Приређивач запажа и наслеђе прозе тока свести и егзистенцијализма подједнако у књижевном и есејистичком раду Гроздане Олујић.

У другој целини списатељица проговара о интимним просторима Кафке, Достојевског, Џека Лондона, Томаса Мана, Лава Толстоја, као о својеврсној имагинарној књижевној мапи, а у трећој разматра односе литературе и времена, фантастику у књижевности за децу, поетику бајке, показујући еволуцију ауторског заокрета од романа ка бајци. У четвртој целини ауторка фокус измешта у тајновите индијске културне обрасце, а бави се и улогом жене у индијској књижевности, учене жене, чији углед није био ништа мањи од угледа мушкарца, а светлосне фантазмагорије Гроздане Олујић нарочито ће доћи до изражаја у есејима о великим сликарима Воји Станићу, Љуби Поповићу, Милићу од Мачве, Мерсаду Берберу, Ољи Ивањицки.

Аутор текста: Марина Вулићевић
Чланак је преузет са сајта “Политике”:
http://www.politika.rs/scc/clanak/477166/Pripovetke-eseji-i-intervjui-Grozdane-Olujic