Радован Самарџић (1922–1994)

Радован Самарџић је био српски историчар и академик САНУ. Основну и средњу школу завршио је у родном Сарајеву. Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду (1949) и убрзо постао асистент на предмету Општа историја новог века. Прошао је кроз сва наставничка звања на Филозофском факултету и све до пензионисања био шеф Катедре за општу историју новог века. Самарџић је био на челу разних установа и уредник публикација, декан Филозофског факултета, дописни и редовни члан САНУ, секретар Одељења историјских наука САНУ, директор Балканолошког института (1978–1989), председник Српске књижевне задруге (1988–1994), главни уредник Југословенског историјског часописа и један од приређивача сабраних дела Слободана Јовановића.

Самарџић се у истраживању прошлости бавио раздобљем од XVI до XX века, покривао је више области опште и националне историје, а био је највише окренут Медитерану, Османском царству, балканском простору и, у тим оквирима, судбини српског народа. Почеци његовог научног рада, али и вишегодишњи труд, били су везани за проучавање историје Дубровника. Круну његовог рада у тој области представља дело Велики век Дубровника (1962).

Другу област његовог истраживања прошлости представља Османско царство у XVI и XVII веку. У жељи да читаоцу дочара сјај и сумрак велике империје, он се определио да то учини преко биографија крупних личности које су најбоље осликавале епоху – везира Мехмеда Соколовића, султана Сулејмана и Османа II. Из свега тога је проистекла трилогија у којој је на оригиналан начин спојен научни и литерарни приступ: Мехмед Соколовић, Сулејман и Рокселана и Осман. Последња од ове три књиге објављена је постхумно.

Самарџић је показао и велико интересовање за прошлост Београда, Србије и српског народа. Написао је више радова који су ушли у тротомну Историју Београда, а односили су се на време под турском влашћу, затим науку и књижевност у ослобођеном граду и разна друга питања.

Поред руковођења стварањем Историје српског народа, Самарџић је и писац значајних делова у трећој, четвртој и шестој књизи, које се односе на положај Срба под турском влашћу и на ратове у XVIII веку, као и одељака о српској култури у XIX и XX веку. Написао је и више есеја у којима разматра судбину српског народа, духовну основу његових покрета, настојећи да у њима успостави вертикалу српске историје. Сакупио их је у књизи Идеје за српску историју (1989). С тим у вези је и његово интересовање за језгро српског народа, Косово и Метохију, што је нарочито дошло до изражаја у књизи Косово и Метохија у српској историји (1989), коју је уредио и написао предговор.

Косовско предање као исходиште свега што ће касније доживети српски народ и Косово и Метохију као огледало успона и падова, обрадио је у другој књизи посвећеној културној историји Срба, Косовско опредељење (1990). Свему овоме треба додати синтетички преглед историје југословенских народа до њиховог уједињења, који је написао за југословенско издање Опште енциклопедије Larousse.

Дугогодишње занимање за рад Вука Караџића крунисао је издавањем његових Историјских списа I-II, а затим издањем Данице за 1826, 1827, 1829, 1834 (1969) као и Трећом књигим српских народних пјесама. Такође, истакао се радовима Србија 1878, Из српске историје, Писци српске историје I-IV, На рубу историје.

Остала су необјављена његова предавања студентима посвећена историји историографије и курсеви Опште историје новог века који се чувају у његовој заоставштини. Самарџић се интензивно бавиo изучавањем историје српске историографије. Разматрао је различита питања из ове области, настојећи да истражи место српских историографских списа у европским оквирима (код Мавра Орбина), а посебно се бавио проблемом историјског у српским народним песмама и историографским радом Вука Стефановића Караџића и Слободана Јовановића. Такође је разматрао и питања историјске свести у делима која су обликовала српску политику (код Јована Рајића и у Начертанију Илије Гарашанина).