okt
U okviru manifestacije „Sajam u SKZ“, 27. oktobra 2021. godine predstavljena je knjiga Nebo, tako duboko ‒ kratak roman Vesne Kapor, objavljen u 113. Kolu SKZ. Prisutne je pozdravio upravnik SKZ Duško Babić, dok je o knjizi govorio Dragan Lakićević, glavni urednik Srpske književne zadruge.
***
Neki će novu knjigu Vesne Kapor videti kao kratak roman, drugi kao novelu, treći kao nešto treće. Meni se čini, da je pred nama, najpre, dramska poema. Poema jer spaja svoj osnovni pripovedački postupak s elementima poezije; dramska jer se odvija na sceni ljudskih osećanja, pre svega bola i žalosti. Na toj sceni traje velika žalba – žalba je u Vesninim i mojim krajevima drugo ime za ispraćaj pokojnika: sve ono što je radi, a pogotovo govori u tužbalicama, govorima, zapevkama… Samo što žalba kao narodni običaj traje dan-dva, a u Vesninoj knjizi znatno duže, koliko traje žalost, ceo život. Ovde je to žalost za jedinim i jedinstvenim bićem, izgubljenim nepravedno i neshvatljivo – za životom idealne devojke u cvetu vrline i mladosti. Nju su izgubili mnogi, najpre i najviše roditelji, potom bližnji, oni koji su je poznavali, i, na kraju, što je za književnost najvažnije, oni koji će je tek upoznati, a to su čitaoci… Neku vrstu potresa bola i bića doživeo je i prvi čitalac ove knjige.
Dramska poema, ili polifona tužbalica, pod naslovom Nebo, tako duboko, sastoji se iz glasova, obraćanja ili pisama onih koji tuže za Tarom Senicom – tako se zove tragična junakinja ove knjige, u stvarnosti i u knjizi. Da prikaže tih nekoliko glasova, njihove posebne intonacije i nijanse, Vesna Kapor pokrenula je nekoliko postupaka, od kojih je najvažniji onaj koji se sastoji u načinima da se po izrazu prepoznaju lica ili akteri ove tragedije. Jedno od tih lica je i sama autorka, spisateljica se tu pozicionirala izuzetno vešto: njen glas „ide“ naporedo sa glasom nesrećne majke. Glas majke je najizrazitiji, s najvećim emotivnim intenzitetom, podseća na srednjovekovne plačeve, a u naš sluh priziva „Tugu za mladencem Uglješom“ monahinje Jefimije,
Glavna osobina ovih glasova – upravnog govora i jezika jeste zagrcnutost. Ta zagrcnutost ispunjava ovu polifinu tužbalicu potresima bića i bola. Hronika jednog prekraćenog života i jedne prerane smrti pretapa se u stepenove i gradaciju poeme. Svet životne sreće, mladosti, nežnosti, uznesenja ljubavi – potamneo je od sudbinske patnje: pred nama je izuzetna književna čitulja.
Knjiga Vesne Kapor sadrži hrišćanski doživljaj smrti, ali taj doživljaj neće uvek umanjiti bol; hrišćanska tuga će, bar na trenutke, još više osvetliti zakutke duše, život i smrt, dubinu ljubavi i sjaj uspomene.
Misao da je bol dubok kao nebo proističe i iz naslova Nebo, tako duboko i iz cele knjige. Veliki pesnik je rekao da je nebo i iznad i ispod našeg postojanja. Tako je i bol ispod i iznad našeg postojanja – i gore i dole, i pre i posle. I sada i uvek.
Dragan Lakićević
