Други о нама, Задругин летопис
Сарићев страх од светлости
мар
Валентина Миленковић
Књижевну награду „Меша Селимовић“ за најбољу књигу 2008. године, коју по 21. пут додељују Вечерње новости, ове године равноправно су поделили Петар Сарић за роман Сара и Владимир Кецмановић за роман Топ је био врео. На први поглед ништа необично, но кренимо редом.
По пропозицијама, за ову награду равноправно конкуришу све књиге наших живих писаца први пут објављене 2008. године на српском језику. Објављена издања могу бити из свих области лепе књижевности (роман, књиге приповедака, песама, есеји, драме, путописи). За награду не могу конкурисати сабрана, одабрана или изабрана дела као један наслов, осим нове књиге у оквиру тих дела, као ни антологије. Такође, исти писац награду не може добити два пута. Јасно и гласно, али ствар ипак запиње на једном месту – код Петра Сарића.
Награђени роман Сара састоји се из два дела. Први део заправо је Сарићев, незнатно скраћени, роман Страх од светлости, који је објавила Народна књига 2005, док је други део дописан и, као такав, роман је потом објављен код Српске књижевне задруге 2008. Ту је и једна измена у презимену породице, о којој је у роману реч, па су се Кинковићи из Страха у Сари појавили као Вукотићи. Случајно или намерно, тек генерални директор и главни уредник Компаније „Новости“ је Манојло Вукотић.
Познато је да многи писци своја већ објављена дела, најчешће из поетичких разлога, често прераде и поново објаве (Михаило Лалић, па и Давичо, а и наши савременици), али проблем је у нечему другом. Да ли је Сара нови Сарићев роман или можда допуњено и проширено издање Страха? То аутор није назначио нигде, премда писци то углавном чине. Чак ни у библиографској белешци Сарић не помиње Страх.
Овим се отвара питање моралности самога писца, јер испада да је на неки начин сакрио своју претходну књигу, питање моралности критичара који су те две књиге (Страх и Сару) читали и вредновали, те моралности онога ко додељује награду, кршећи основне пропозиције за њено додељивање. Можемо се запитати и шта ће учинити онај који је обезбедио новац за ову награду, два пута по 300.000 динара?
Како ред налаже, најпре смо контактирали Петра Сарића, али он није желео да коментарише наша сазнања. Владимир Кецмановић, пак, каже да он није ни упознат са пропозицијама по којима се додељује „Меша“, те да је и Владимир Пиштало свој, ове године НИН-овом наградом награђен роман Тесла, портрет међу маскама, такође допунио већ објављеним делом.
Неки од чланова жирија који је ове године одлучивао о награди „Меша Селимовић“ (имао је 49 чланова, а Сарић и Кецмановић су добили по 14 гласова), били су расположенији за разговор.
– Роман Сара је потпуно нови роман. Знам да је Сарић овде узимао „сам од себе“ и ту нема ничега мимо пропозиција. Гласао сам за њега зато што мислим да је роман изузетан. Не знам зашто у библиографији Саре, коју смо објавили, нема Страха. Ми смо само објавили онако како нам је аутор доставио, наводи Марко Недић, главни уредник СКЗ.
Како сазнајемо, и СКЗ је учинила известан преседан када је објавила Сару, јер по правилима које су сами установили, они објављују само оне књиге живих писаца које до сада нико није објавио. Сличног мишљења, када се ради о Сари у односу на Страх, има и Даница Андрејевић, која каже: – Сара јесте дописан и прерађен Страх, то је јасно. Не мислим да је Сарић смишљено прећутао тај податак, јер је легитимно право аутора да у ново дело уграђује делове својих већ објављених дела. Пропозиције „Меше“ не кажу стриктно да се овакав начин писања не сме користити.
Са њом се у потпуности слаже и Јасмина Тонић, која износи: – Сара је нека врста породичне саге, нека врста наставка Страха и не знам због чега се потеже питање пропозиција. Не мислим да се овде било шта крије. Књижевни критичар Јован Пејчић, нам је, такође, дао изјаву сличне садржине, али пошто нисмо желели да откријемо ко је извор информација које поседујемо, није нам дозволио да његову изјаву користимо.
Човек који у књижевним круговима слови за изузетног познаваоца косовске прозе, Драгомир Костић, професор на приштинском Филозофском факултету, има нешто јаснији и одређенији став: – Нећете ништа постићи што се трудите око ове приче… Сарића, знаменитог косовског писца који и дан-данас живи на Брезовици, изузетно ценим. Очигледно је да је у Сари искористио цео Страх, али то уопште није чудно, јер је сам писац на крају овог романа ставио напомену – крај првог дела – те Сару доживљавам као природан наставак, односно други део романа Страх.
Нешто другачије мисли Радосав Стојановић, књижевник и један од чланова жирија награде „Меша Селимовић“ од оснивања до 2004. године. Он тврди: – У Нишу, у ресторану Синђелић, док смо разговарали о роману Страх од светлости, у кишном дану те 2006. године, Петар Сарић ми је рекао да је то само први део обимнијег романа који није хтео да објави одједном, већ је одлучио да то учини онако како је објавио роман Сутра стиже господар, који такође има два дела. После неког времена дао ми је рукопис Саре, напоменувши ми да је његов први део заправо Страх, који је унеколико скратио, због обима текста. Рукопис сам ишчитао и после неколико месеци му вратио. Наравно, и тада, а и касније, када се Сара појавила из штампе, чак и да ми Сарић то није рекао, било је очигледно да је први део Саре незнатно скраћен већ објављен роман Страх од светлости. За њега је, колико се сећам, добио и Годишњу награду Друштва књижевника Косова и Метохије 2006, и то прославио на Брезовици заједно са жиријем и председником овог друштва. Је ли га се одрекао?
– Ако јесте, наставља Стојановић, када, и где је то објавио? Ако није, зашто га се одриче на овакав начин? Да ли му за то недостаје храбрости или је нешто друго у питању? Колико је мени познато, Сара је била (усмено) понуђена и издавачу Страха, Народној књизи, али је уредник није прихватио управо због чињенице да је половина романа већ објављена. Пропозиције награде «Меша Селимовић» изузетно су ми познате, и ту дела попут Саре, објављивана из два дела, из два пута, нипошто не могу бити предмет разматрања. Да није тако, колико би се у жижи жиријевог разматрања нашло, на пример, допуњених збирки песама или приповедака, па и романа? И сад се питам, јесу ли аутори тих и таквих допуњених и измењених издања књига неправедно оштећени? Или је ово изузетак, као што је Косово и Метохија изузетак у међународном правном поретку за неке државе? Све у свему, награда за допуњени или измењени роман, па било ко да га је написао, само баца сенку на награду „Меша Селимовић“, уз ону опаску: какве су књиге и награде, кад за њих није гласала ни проста већина критичара, уз већ неизбежна лобирања?
Мирко Демић, главни и одговорни уредник часописа Кораци, који излази под окриљем Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу, жестоко је напао овогодишње гласање за награду „Меша Селимовић“. У разговору за Врањске, Демић каже:
– Састављањем жирија од „49 истакнутих књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара“, Вечерње новости обнављају давно изгубљену наду да се „велика доза објективности“ постиже простим збрајањем гласова «критичара најразличитијих естетских опредељења, заговорника сасвим опречних мерила». Неопрезно се помиње тежња додељивача награде да, својим избором чланова овог монстр-жирија, пружа допринос децентрализацији културе. Међутим, кад се боље погледа, од декларативне тежње ка децентрализацији – нема ништа; од укупно 49 чланова – њих 24 су из Београда, 12 из Новог Сада, док су преостали придодати као украс, односно – мирођије свеопштој папазјанији.
Ко је гласао за Сару
Иначе, гласове Сарићевој Сари, дали су: Марко Недић, Јасмина Тонић, Јован Пејчић, Даница Андрејевић, Драгољуб Стојадиновић, Петар Пијановић, Срба Игњатовић, Александар Б. Лаковић, Мирослав Егерић, Ђорђе Писарев, Владимир Гвозден, Славко Гордић, Саша Радојчић и Сања Мацура. За Топ гласали су: Бојана Стојановић-Пантовић, Драган Бошковић, Слађана Илић, Милета Аћимовић Ивков, Слађана Јаћимовић, Љиљана Шоп, Петар Пијановић, Александар Јовановић, Драган Хамовић, Светлана Шеатовић-Димитријевић, Весна Тријић, Младен Весковић, Владимир Гвозден и Слободан Владушић.
Текст преузет из Врањских новина
ЛИНК: https://www.danas.rs/vesti/drustvo/saricev-strah-od-svetlosti/