Рат је старији од човека

ПОЛИТИКА, 9. МАРТ 2009.

Зоран Радисављевић

Петар Сарић (1937), аутор четири збирке песама, романа „Велики ахавски трг”, „Сутра стиже Господар”, „Дечак из Ластве”, „Петруша и Милуша” и драме „Сутра стиже Господар”, објавио је у стотом, јубиларном „Колу” Српске књижевне задруге свој нови роман „Сара”. У првом делу аутор описује раслојавање српског села, распад патријархалне породице, промену моралних вредности. Наставља тамо где су стали Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Лаза К. Лазаревић… Други део је посвећен нашим деобама у рату, са којима долазе друкчије, крваве деобе: једни бране старо, други се приклањају новом. Петар Сарић је за роман „Сара”, заједно са Владимиром Кецмановићем, добио награду „Меша Селимовић” за 2008. годину.

Да није било једне једине мајчине реченице коју ми је, давно, док смо се одмарали у Шумљатој долини, подарила и која је временом, не одвајајући се од мене, надошла у велику мистерију, не би било ни „Саре”. Тачно сте приметили: Сара је најчешће Госпава, моја мајка.

Роман је ода љубави, али и прича о љубомори, о људској злоби и пакости?

Јесте. У почетку књиге, на педесетак страна, говори се о деоби браће Вукотић. Та деоба је метафора за свако, и свачије, зло. Ако било ком злу потражимо корене, наћи ћемо их у деобама које су и мржња и извор свих зала. Најтрагичније деобе су оне у нама. Оне када нас у свој вртлог повуче невакат, кад многи изгубе главу. Као да ће пошаст трајати за сва времена. Постаје актуелно, и помодно, понашати се како то време тражи; и, како се нико наш, па ни онај кога опонашамо, никад није понашао. И међу интелектуалцима (и писцима) има оних који бришу сваки траг за собом, како се, тамо где су се запутили, не би открило откуд долазе.

Кад то мине и кад се непролазне вредности, оне на које се човек одувек ослањао, и које су га одржале, врате, онда, схвативши (тумарајући без идентитета) да смо највише зла и бола нанели сами себи, крећемо из почетка, као да пре нас ничега није било. И поново не схватамо да, изнова, идемо у сусрет деобама…

Један од јунака романа је – Књига. Прост свет од књиге зазире, и Сару доживљава као вештицу?

Та Књига је нека врста Сарине Библије. Донела ју је из рода. Она симболизује неки далеки, непознати свет, наговештава, или предсказује неке будуће односе у људској заједници, нешто што код људи изазива знатижељу и опрез. Тако Сара, захваљујући тој Књизи постаје још већа загонетка. И ликом и стасом издвајала се од других жена. Нигде се, као у њој, нису спојиле духовна и физичка лепота. Такво женско чељаде није виђено у Бањанима. Зато су од ње зазирали, зато су их збуњивали њени поступци. Препричавана је и учена свака њена реч, залуђивала их и плашила њена лепота. Зато нису могли без ње, зато су је прижељкивали и одбијали; и мушко и женско у њу се заљубљивало.

Сара је, подносећи то погано време, чекала оно које ће доћи. Није га дочекала. И тек пошто је Књига спаљена и Сара извршила самоубиство, почела је права прича о њој. Тек тада се видело да народ зна напамет скоро целу Сарину Књигу. Остало је оно што је неуништиво, а чему Сарино присуство више није било неопходно, могуће је да му је и сметало.

Пропаст породице се наставља у рату: брат удара на брата, стриц издаје синовца, несрећа сустиже несрећу?

Онај који је створио Свет, одвојено човека, негде је, за длачицу, погрешио.

 Код нас се време препознаје и мери по ратовима. У зависности да ли смо били на страни победника или губитника, мењају се границе и име земље. Србија је све мања?

Овде, на Балкану, као да постоји само време ратова. То ми, без устезања, мећемо на душу другоме, моћнијем. Да бисмо се ослободили сопствене кривице која никад није мала. Ни балкански мир није као другде: прође у припремама за следећи рат. Отац који је проживео четири рата говорио је својој деци: „Ви, ево, одрастосте без рата, али не надајте се да вас, бар један, неће стићи”.

А Србија? Она се, овог пута, нечијом заблудом, нашла на страни губитника. Мали народи и најситнију грешку скупо плаћају. А зна се шта бива са оним ко је изгубио. Зна се ко коме суди. Ако губитник, мудрошћу и стрпљењем, сачува оно по чему су га, и пријатељи и непријатељи, препознавали и казивали, његово посрнуће може проћи с мање ломова, може бити подношљивије и може краће трајати. Без тога, губитник је у опасности да „прегази самог себе”.

Живите на Брезовици, на Косову и Метохији. Чему се надате?

Не бих да јадикујем иако би се, с обзиром на то где живим, то очекивало. Има људи који су се на кукњаву навикли, и веома се у томе извештили. У мојој породици такви никад нису били на цени. Ипак, олакшавате ми што својим питањима не инсистирате на трагедији која нас је, с Косовом, задесила. Јер, „гледајући с највише планине, гледајући доле на друмове, куд пролазе Турци и трговци”, могло би ми се омаћи нешто што би више одмогло но помогло.

А Брезовица, са Сиринићком Жупом, рајски је врт. Тамо не можете наћи место на ком се не чује жубор планинских потока. У миру нисам тога био свестан колико сад – у рату. Зато је немогуће напустити Брезовицу. И Штрпце. И Косово и Метохију. Напустиш ли их, излажеш се опасности горој од смртне: где год стигнеш, залутао си; изгубио си своје име. И твоји и туђи чуде се шта се од тебе учинило. Не појављуј се ни пред огледалом: самог себе нећеш препознати.

ЛИНК: https://www.politika.rs/scc/clanak/78347/Specijalni-dodaci/Rat-je-stariji-od-coveka