Rat je stariji od čoveka

POLITIKA, 9. MART 2009.

Zoran Radisavljević

Petar Sarić (1937), autor četiri zbirke pesama, romana „Veliki ahavski trg”, „Sutra stiže Gospodar”, „Dečak iz Lastve”, „Petruša i Miluša” i drame „Sutra stiže Gospodar”, objavio je u stotom, jubilarnom „Kolu” Srpske književne zadruge svoj novi roman „Sara”. U prvom delu autor opisuje raslojavanje srpskog sela, raspad patrijarhalne porodice, promenu moralnih vrednosti. Nastavlja tamo gde su stali Janko Veselinović, Milovan Glišić, Laza K. Lazarević… Drugi deo je posvećen našim deobama u ratu, sa kojima dolaze drukčije, krvave deobe: jedni brane staro, drugi se priklanjaju novom. Petar Sarić je za roman „Sara”, zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem, dobio nagradu „Meša Selimović” za 2008. godinu.

Da nije bilo jedne jedine majčine rečenice koju mi je, davno, dok smo se odmarali u Šumljatoj dolini, podarila i koja je vremenom, ne odvajajući se od mene, nadošla u veliku misteriju, ne bi bilo ni „Sare”. Tačno ste primetili: Sara je najčešće Gospava, moja majka.

Roman je oda ljubavi, ali i priča o ljubomori, o ljudskoj zlobi i pakosti?

Jeste. U početku knjige, na pedesetak strana, govori se o deobi braće Vukotić. Ta deoba je metafora za svako, i svačije, zlo. Ako bilo kom zlu potražimo korene, naći ćemo ih u deobama koje su i mržnja i izvor svih zala. Najtragičnije deobe su one u nama. One kada nas u svoj vrtlog povuče nevakat, kad mnogi izgube glavu. Kao da će pošast trajati za sva vremena. Postaje aktuelno, i pomodno, ponašati se kako to vreme traži; i, kako se niko naš, pa ni onaj koga oponašamo, nikad nije ponašao. I među intelektualcima (i piscima) ima onih koji brišu svaki trag za sobom, kako se, tamo gde su se zaputili, ne bi otkrilo otkud dolaze.

Kad to mine i kad se neprolazne vrednosti, one na koje se čovek oduvek oslanjao, i koje su ga održale, vrate, onda, shvativši (tumarajući bez identiteta) da smo najviše zla i bola naneli sami sebi, krećemo iz početka, kao da pre nas ničega nije bilo. I ponovo ne shvatamo da, iznova, idemo u susret deobama…

Jedan od junaka romana je – Knjiga. Prost svet od knjige zazire, i Saru doživljava kao vešticu?

Ta Knjiga je neka vrsta Sarine Biblije. Donela ju je iz roda. Ona simbolizuje neki daleki, nepoznati svet, nagoveštava, ili predskazuje neke buduće odnose u ljudskoj zajednici, nešto što kod ljudi izaziva znatiželju i oprez. Tako Sara, zahvaljujući toj Knjizi postaje još veća zagonetka. I likom i stasom izdvajala se od drugih žena. Nigde se, kao u njoj, nisu spojile duhovna i fizička lepota. Takvo žensko čeljade nije viđeno u Banjanima. Zato su od nje zazirali, zato su ih zbunjivali njeni postupci. Prepričavana je i učena svaka njena reč, zaluđivala ih i plašila njena lepota. Zato nisu mogli bez nje, zato su je priželjkivali i odbijali; i muško i žensko u nju se zaljubljivalo.

Sara je, podnoseći to pogano vreme, čekala ono koje će doći. Nije ga dočekala. I tek pošto je Knjiga spaljena i Sara izvršila samoubistvo, počela je prava priča o njoj. Tek tada se videlo da narod zna napamet skoro celu Sarinu Knjigu. Ostalo je ono što je neuništivo, a čemu Sarino prisustvo više nije bilo neophodno, moguće je da mu je i smetalo.

Propast porodice se nastavlja u ratu: brat udara na brata, stric izdaje sinovca, nesreća sustiže nesreću?

Onaj koji je stvorio Svet, odvojeno čoveka, negde je, za dlačicu, pogrešio.

 Kod nas se vreme prepoznaje i meri po ratovima. U zavisnosti da li smo bili na strani pobednika ili gubitnika, menjaju se granice i ime zemlje. Srbija je sve manja?

Ovde, na Balkanu, kao da postoji samo vreme ratova. To mi, bez ustezanja, mećemo na dušu drugome, moćnijem. Da bismo se oslobodili sopstvene krivice koja nikad nije mala. Ni balkanski mir nije kao drugde: prođe u pripremama za sledeći rat. Otac koji je proživeo četiri rata govorio je svojoj deci: „Vi, evo, odrastoste bez rata, ali ne nadajte se da vas, bar jedan, neće stići”.

A Srbija? Ona se, ovog puta, nečijom zabludom, našla na strani gubitnika. Mali narodi i najsitniju grešku skupo plaćaju. A zna se šta biva sa onim ko je izgubio. Zna se ko kome sudi. Ako gubitnik, mudrošću i strpljenjem, sačuva ono po čemu su ga, i prijatelji i neprijatelji, prepoznavali i kazivali, njegovo posrnuće može proći s manje lomova, može biti podnošljivije i može kraće trajati. Bez toga, gubitnik je u opasnosti da „pregazi samog sebe”.

Živite na Brezovici, na Kosovu i Metohiji. Čemu se nadate?

Ne bih da jadikujem iako bi se, s obzirom na to gde živim, to očekivalo. Ima ljudi koji su se na kuknjavu navikli, i veoma se u tome izveštili. U mojoj porodici takvi nikad nisu bili na ceni. Ipak, olakšavate mi što svojim pitanjima ne insistirate na tragediji koja nas je, s Kosovom, zadesila. Jer, „gledajući s najviše planine, gledajući dole na drumove, kud prolaze Turci i trgovci”, moglo bi mi se omaći nešto što bi više odmoglo no pomoglo.

A Brezovica, sa Sirinićkom Župom, rajski je vrt. Tamo ne možete naći mesto na kom se ne čuje žubor planinskih potoka. U miru nisam toga bio svestan koliko sad – u ratu. Zato je nemoguće napustiti Brezovicu. I Štrpce. I Kosovo i Metohiju. Napustiš li ih, izlažeš se opasnosti goroj od smrtne: gde god stigneš, zalutao si; izgubio si svoje ime. I tvoji i tuđi čude se šta se od tebe učinilo. Ne pojavljuj se ni pred ogledalom: samog sebe nećeš prepoznati.

LINK: https://www.politika.rs/scc/clanak/78347/Specijalni-dodaci/Rat-je-stariji-od-coveka