Sezan je bio gladan na drugačiji način

„Politika“, 13. april 2022.

U godini kada obeležava 130 godina postojanja, SKZ objavljuje kapitalna izdanja, od Plutarha do zbirke ogleda o angloameričkoj književnosti

Foto: M. V.

Srpska književna zadruga ove godine obeležava 130 godina od osnivanja, važnim izdanjima, najpre u svom plavom „Kolu”, gde je nedavno objavljeno Plutarhovo delo „O Sokratovom demonu/O sujeverju”, u prevodu i sa predgovorom i napomenama Noela Putnika. U ovim spisima, Plutarh se ističe kao sintetičar ne samo nasleđenih filozofskih tradicija već i onovremenih mističkih i religijskih, a takođe i političkih tekovina. Ono na šta posebno ukazuje Noel Putnik jeste kontekst u kojem Plutarh piše svoje teološke radove, koje je nemoguće razumeti bez uzimanja u obzir pojave „teološkog zaokreta”, u poznoantičkoj filozofiji, koji se odnosi na brisanje granica između filozofije, religije i magije, u okviru helenističkog sinkretizma. Ova antička predstava o demonima govori o posredništvu između svetova:

„Bujanje bliskoistočnih, maloazijskih i egipatskih misterijskih kultova u rimskom carstvu, poput Izidinog ili Mitrinog, pojava hermetičke književnosti, snažan razvoj teorija magije i astrologije, filozofske i religijske demonologije – sve je to postepeno dovelo do radikalnih promena u religijskim gledištima epohe. Jedan od posebno izraženih procesa, ovde već nagovešten Plutarhovim ’pročišćavanjem’ Apolonovog kulta, bio je astralizacija grčkih božanstava – njihovo izmeštanje sa zemaljskih lokacija u nebeski domen. Uporedo s tim, tekao je i razvoj predstava o demonima kao posrednicima između dva sada ontološki razdvojena sveta – nebeskog i zemaljskog.”

Spis „O Sokratovom demonu” jedini je sačuvan od Plutarhovih spisa o Sokratu, u kojem je reč o posebnom osećaju ovog mudraca, glasu koji je običavao da čuje pod uticajem spiritualne i božanske sfere, kao vid moći proricanja. Po napomeni prevodioca, ovo delo se čita kao drama na čijoj sceni su mistici, zaverenici, filozofi, ljuti i surovi građani. U raspravi o sujeverju, Plutarh govori o antropomorfizmu bogova i mitovima o njima.

U okviru Zadruginih ponovljenih izdanja u „Kolu”, u divot opremi, objavljeno je delo Veselina Čajkanovića „Mit i religija u Srba, Izabrane studije”, koje je svojevremeno priredio univerzitetski profesor i akademik Vojislav Đurić (1912‒2006), osnivač Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti na Beogradskom univerzitetu. Vojislav Đurić je o Veselinu Čajkanoviću pisao kao o prvom srpskom istoričaru religije, eruditi prvog reda i svetskog kova, koji je u doba pred Balkanske ratove bio temeljno upućen u celokupnu nauku o starini; kao o poznavaocu naučne literature, naše i inostrane, iz oblasti književnosti, istorije, etnologije, arheologije, lingvistike. Čajkanović je u prvim svojim radovima ispoljio snažnu naučnu radoznalost u pravcu klasične filologije, folklora, religije i mitologije.

„Već na početku svoga rada 1911. godine, Čajkanović je ’srpsku veru’ izjednačio sa sujeverjem”, kaže se u delu predgovora ovom izdanju Vojislava Đurića, u kojem on zatim citira Čajkanovića: „Naš narod ima čudnu religiju: inteligencija je uglavnom ili potpuno apatična ili skroz ireligiozna; narodna masa je, uglavnom, ili isto tako, ili apatična ili fetiš. Naši pogrebni i svadbeni običaji preneseni su, nepromenjeni i nedirnuti, još iz bronzanog doba. Kada se sabere sve, mi imamo ne pravu religiju nego supersticiju. Da li je ovaj nedostatak prave religije imao za posledicu izvesnu moralnu neosetljivost i nezrelost, to treba ispitati.”

Srpska književna zadruga objavila je i zbirku ogleda o angloameričkoj književnosti Aleksandre Žeželj Kocić „Zbirka leptirova”, čiji su junaci Hemingvej, Edvard Olbi, Frensis Skot Ficdžerald, Džon Stajnbek, Edvard Morgan Forster i drugi. U ove eseje čitalac uranja kao u svet jednog zaljubljenika koji svoje sudove boji naklonošću prema temi i ličnosti pisca, ali pravi i primamljiva poređenja, kao što su ona u kojima sagledava relacije Hemingveja i Emila Zole, Hemingveja i Turgenjeva ili književnosti Hemingveja i slikarstva Pola Sezana. Evo jednog od citata koje je izdvojila autorka, a koji dočarava odnos pisca prema slikaru: „Naučio sam da razumem Sezana mnogo bolje i da tačno vidim kako je slikao pejzaže kada sam bio gladan. Pitao sam se da li je on bio gladan kada je slikao; a onda sam pomislio da je slikao samo onda kada je zaboravio da jede. To je bila jedna od onih neosnovanih, ali prosvetljujućih misli koje su mi padale na pamet kada sam bio neispavan ili gladan. Kasnije sam shvatio da je Sezan verovatno bio gladan na drugačiji način”, pisao je Hemingvej.

LINK: https://www.politika.rs/articles/details/504778