БЕЗНАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ, Ђорђо Сладоје

Безнародне пословице, нова збирка Ђорђа Сладоја, представљају врхунац критичког потенцијала његове поезије, који је увек био ту, али ретко у првом плану. Међу корицама ове књиге сабрани су тешки и опори стихови у којима се савремени човек одмерава пред огледалом класичне баштине, на начин који није лишен хумора и ироније, из критичности према самоме себи на првом месту.

Пажљивији читалац, међутим, неће пропустити да примети да је у Безнародним пословицама Сладоје није разочаран само у савременог човека – испод критике нашег менталитета неретко провејава песимистичка запитаност да ли уопште и можемо бити бољи него што јесмо.

Брат је мио које вјере био

Веђ одавно нема ни вере ни брата

Ал има омразе пизме крчиврата

Нема славне победе ни светлог пораза

Нит на дивљој води ћуприје ни газа

 

На уклетој води која браћу дели

Ни брвна нек би се ко јарчеви срели

Али има мука има – на обе обале

И гак врана што су дане позобале

 

Има та орљава надземаљска хука

И урлик жедног воденога вука

Па се оглувели ни сад нису чули

Да питају што су опет изгинули

 

Има ноћне страве и дневног пазара

И онај неуморни који све разара

И овај што вели да не би ни мрава

А ко зна колико је посмицао глава

 

Има наша вера и њихова вера

Па једна другу кроз векове тера

И нашег пепела и њиховог дима

Што се сад и увек плаћа животима