КРОЗ ОДШКРИНУТИ ПРОЗОР, Томислав Маринковић

Кроз одшкринути прозор је избор из поезије Томислава Маринковића, насловљен према једном од његових најфреквентнијих мотива. У целокупном опусу овог песника препознаје се тежњу да се у непрестаном дијалогу са светом пронађе призор у којем се смисао не намеће, већ открива. Тако призори који би могли промаћи погледу постају места на којима се јављају најсуптилнија померања човековог унутарњег света.

У том поступку лежи и једно од најпрепознатљивијих својстава поезије Томислава Маринковића – његова вештина да поунутри свакодневне, спољашње призоре и тако их преобликује у просторе промишљања, оне у којима се стварност преображава. Управо у том преображају, у том нечујном померању са видљивог на невидљиво, са изговореног на наслућено, открива се аутентичност његовог песничког гласа.

О Награди „Стеван Раичковић”

Народна библиотека „Стеван Раичковић” Кучево, уз подршку Општине Кучево, Министарства културе Републике Србије и Српске књижевне задруге, у априлу 2024. године основала је Награду „Стеван Раичковић”, прву књижевну награду са именом великог песника.

Награда се додељује за најбољу оригиналну књигу поезије објављену у протеклој години, изворно на српском језику, и обухвата плакету, новчани износ и објављивање књиге награђеног аутора у Српској књижевној задрузи. Томислав Маринковић је њен други добитник, а награду је, у име песника, примила Јана Алексић. Претходне, 2024. године награду је добио Слободан Јовић.

Из беседе добитника

Стеван Раичковић је био један од оних лирских песника позлаћеног стиха какви се ретко рађају, а када оду из живота остављају за собом огромну празнину. У потпуној равнотежи бића поезије и личног живота. Једноставност, пре свега. Отменост у стилу и језику и језичким тајним рукавцима, изнад свега. Аутентичност певања, поврх свега.

Ако сам се у неком песничком елементу приближио поезији Стевана Раичковића, вредео је сав вишедеценијски труд и време које сам уложио у исписивање стихова. Била је то лепа и испуњена смислом вежба духа.

Другачије, за песму

Обноћ, по свему се проспе

тај магличасти прах.

Навру испарења и лахор,

дах водурине, сићушних постојања.

 

И дашак ветра поваздан

празњикаво стоји и заварава нас.

Па ипак, чежња стигне до сваког места:

кроз пукотину у зиду,

кроз одшкринути прозор

у млакој ноћи,

кроз симбол и тишину.

 

Само пред зору ваздух

почне да се згушњава.

Уз обрисе чемпреса

душа меко приања и стреса се.

 

Али то не боли.

Некако другачије боли.

За песму.