KROZ ODŠKRINUTI PROZOR, Tomislav Marinković

Kroz odškrinuti prozor je izbor iz poezije Tomislava Marinkovića, naslovljen prema jednom od njegovih najfrekventnijih motiva. U celokupnom opusu ovog pesnika prepoznaje se težnju da se u neprestanom dijalogu sa svetom pronađe prizor u kojem se smisao ne nameće, već otkriva. Tako prizori koji bi mogli promaći pogledu postaju mesta na kojima se javljaju najsuptilnija pomeranja čovekovog unutarnjeg sveta.

U tom postupku leži i jedno od najprepoznatljivijih svojstava poezije Tomislava Marinkovića – njegova veština da pounutri svakodnevne, spoljašnje prizore i tako ih preoblikuje u prostore promišljanja, one u kojima se stvarnost preobražava. Upravo u tom preobražaju, u tom nečujnom pomeranju sa vidljivog na nevidljivo, sa izgovorenog na naslućeno, otkriva se autentičnost njegovog pesničkog glasa.

O Nagradi „Stevan Raičković”

Narodna biblioteka „Stevan Raičković” Kučevo, uz podršku Opštine Kučevo, Ministarstva kulture Republike Srbije i Srpske književne zadruge, u aprilu 2024. godine osnovala je Nagradu „Stevan Raičković”, prvu književnu nagradu sa imenom velikog pesnika.

Nagrada se dodeljuje za najbolju originalnu knjigu poezije objavljenu u protekloj godini, izvorno na srpskom jeziku, i obuhvata plaketu, novčani iznos i objavljivanje knjige nagrađenog autora u Srpskoj književnoj zadruzi. Tomislav Marinković je njen drugi dobitnik, a nagradu je, u ime pesnika, primila Jana Aleksić. Prethodne, 2024. godine nagradu je dobio Slobodan Jović.

Iz besede dobitnika

Stevan Raičković je bio jedan od onih lirskih pesnika pozlaćenog stiha kakvi se retko rađaju, a kada odu iz života ostavljaju za sobom ogromnu prazninu. U potpunoj ravnoteži bića poezije i ličnog života. Jednostavnost, pre svega. Otmenost u stilu i jeziku i jezičkim tajnim rukavcima, iznad svega. Autentičnost pevanja, povrh svega.

Ako sam se u nekom pesničkom elementu približio poeziji Stevana Raičkovića, vredeo je sav višedecenijski trud i vreme koje sam uložio u ispisivanje stihova. Bila je to lepa i ispunjena smislom vežba duha.

Drugačije, za pesmu

Obnoć, po svemu se prospe

taj magličasti prah.

Navru isparenja i lahor,

dah vodurine, sićušnih postojanja.

 

I dašak vetra povazdan

praznjikavo stoji i zavarava nas.

Pa ipak, čežnja stigne do svakog mesta:

kroz pukotinu u zidu,

kroz odškrinuti prozor

u mlakoj noći,

kroz simbol i tišinu.

 

Samo pred zoru vazduh

počne da se zgušnjava.

Uz obrise čempresa

duša meko prianja i stresa se.

 

Ali to ne boli.

Nekako drugačije boli.

Za pesmu.