ПЕСНИК ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ ЂУРА ЈАКШИЋ, Ненад Николић

Песник егзистенције Ђура Јакшић је прва темељно написана научна студија о овом аутору у српској књижевности. Критички преиспитујући уврежене оцене о Јакшићу, које су од овог песника направиле својеврстан мит у српској култури, Ненад Николић је показао шта је заиста права вредност Јакшићеве поезије и због чега је он велики песник српске књижевности.

Студија подељена у пет целина. У уводној аутор представља преглед постојећих судова и представа о Јакшићу, показујући како су они настали. Николић детаљно анализира порекло мита о Јакшићу као и удео водећих историчара српске књижевности у његовом одржавању или оповргавању. Затим, опредељујући се за другачији вид анализе, започиње тумачење Јакшићеве поезије хронолошки.

Три централна поглавља књиге посвећена су различитим декадама у Јакшићевом стваралаштву, које одговарају и променама у његовој поезији. Ако је у почетку Јакшић тежио да буде метафизички песник, да би се затим у метафизику разочарао, шездесетих је он био песник ресантимана – што је врло ретко било наглашено у текстовима о њему.

Међутим, седамдесетих, а посебно се то види кроз 1875. годину, Јакшић је постао национални песник. Показујући шта је за Јакшића отаџбина, Николић истовремено показује и зашто је Јакшићев песнички патриотизам (и национализам) био аутентичан.

Коначно, у закључном поглављу под називом „Песник егзистенције“ Николић даје коначну оцену Јакшићевог песништва, проширујући темељ за ново разумевање романтизма у нас, које овај аутор заговара још од књиге Бранко, романтичарски песник.

Из књиге

„Нелагодност да се неко са свега неколико изванредних, класичних песама назове великим песником треба да нестане: песништво Ђуре Јакшића великим чине његови врхови на којима ширина песничких искустава проистекла из дубине урањања у егзистенцију далеко превазилази и „светли гроб“, на који је Змај хтео да га сведе, и песникову биографију и психологију којима је пречесто замењивано тумачење његових песничких Ја.

Толико је различитих егзистенцијалних искустава стало у мало Јакшићевих песама да се њиховим читањем проживљава дубока, разуђена драма једног песничког духа. Песме су њени чинови, и сами у себи изузетно драматични, сведочанство богатства, страхоте и лепоте живота, његових несагледивих дубина и неодредивих висина, и њихових међусобних веза, често искиданих.

Лепота која се рађа када изнад свеобухватне таме егзистенцијалног понора нешто, макар и смртнобледо, ипак засветли, чини немогућим да после пажљивог читања ових песама у сваком нашем погледу на Луну не буде помало присутан и песник егзистенције Ђура Јакшић.“

САДРЖАЈ И УВОД ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ.