СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (1928–2007)

 Стеван Раичковић, један од највећих српских песника, рођен је на данашњи дан, 5. јула 1928. године, у Нересници крај Кучева.

„…Живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио, за хлеб. Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је, донекле, у причама из Великог дворишта. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из Гурија. Оно што није ушло у ту књигу нашло је своје уточиште на страницама Дружине под сунцем, Ветрењаче и међу једним корицама на којима пише: Слике и прилике. Једне зиме, када сам осетио да сам већ увелико загазио у живот, као у дубоки снег, покушао сам у Малим бајкама поново да размишљам и осећам као дете. Живот мог срца налази се разбацан у Песми тишине, Балади о предвечерју, Касном лету, Тиси, Каменој успаванки, Записима о црном Владимиру, Случајним мемоарима, Точку за мучење и још понеким књижицама.

Мој занат је поезија: кад на свом банку нисам куцкао своје стихове, писао сам о поезији других наших песника, а кад ми ни то није полазило за руком — препевавао сам стране песнике на наш језик. Тако је бар за сада.“

Његови стихови, есеји и прозни записи заувек остају са нама.

У књижари СКЗ и на нашем сајту можете наћи књиге: Мале бајке и  Мале прозе  

 

 

Песма траве

Имају траве једну мисао тешку као камен

Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.

Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.

И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.

И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,

Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега

У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.

И спусти очи са облака у себе. И заустављен сам

у себи,

Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.

Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати

(Обично, као што нас ветар случајно заклати):

Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн

од сутона.“

Лежим у трави високој и неодређено мислим.

Мрав један на мом колену као на брегу човек.

Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.

Сасвим замишљен, лежим у трави. Траве шуме

                                                                тешко као камен.

 

Опрости камену што ћути

Опрости камену што ћути

Опрости што тајну сакрива:

Како ти се над умом слива

Самоћа и теку минути

Кап по кап у празан круг

Што се шири ко вид пред страхом.

Опрости птици која и дахом

Хоће да ти постане друг.

Опрости сенци што те прати

И ветру што те у круг води.

Загледај се у танке влати

И реци нечем малом: ходи

Шумно као што птице слете

Са плавог мира на сунцокрете.

 

Непозната у давнини

Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту

Урамљеном у зидове високе преко главе.

Тебе посматрају још и птице: као да те моле и ишту.

Мене не види нико Зурим из корова и траве

Дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа: мирише на влагу.

Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.

Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу.

Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја крв

расте

Из мене, као да отиче некуда, па тихо губим

снагу.

Само да се не покрене нешто: нека врата.

Само да не падне нека дуња, између нас, натрула.

Ил цреп да не пукне изнад, од нечег: од птице, од

мачијег бата.

Тишина расте између нас: пење се као прозирна кула.

Само да је нико не дирне, никад. Осим ове песме.

О непозната.