Саша Соколов – „Између пса и вука“

На граници поезије и прозе

Српска књижевна задруга у 112. Колу читаоцима представља роман једног од најзначајнијих руских писаца последњих деценија, чији је утицај на савременике изузетно велики и кога критика често упоређује са Џејмсом Џојсом када је у питању стилски израз. Соколовљев опус је по обиму скроман, а чине га свега три романа: „Школа за будале“ (1976), „Између пса и вука“ (1980) и „Палисандрија“ (1985), збирка есеја, неколико прича и три поеме.

Соколов је рођен 1943. године у Канади (Онтарио), у породици руских емиграната. Шездесетих година породица се враћа у Русију, а Соколов студира новинарство на Московском државном универзитету. Неколико пута је покушао да напусти Совјетски Савез, у чему је успео тек средином седамдесетих, када је објављен и његов први роман „Школа за будале“ (Школа для дураков), који ће критика касније прогласити најбољим надреалистичким романом новије руске књижевности.

Роман „Између пса и вука“ (Между собакой и волком) изашао је 1980. године, а за њега је аутор добио награде „Андреј Бели“ и Пушкинову награду. Наслов асоцира на Пушкинове стихове из „Евгенија Оњегина“, а сам израз се односи на смену дана и ноћи, на сутон. Овај постмодернистички роман „високе словесности“ је прича о словенском безнађу и очајању, о великим страстима, о руској и словенској недођији. Читаоца очекује изобиље језика, полифоничност и префињен стил. Када је роман објављен, и руска читалачка публика нашла се затечена пред јединственим стилским изразом којим је писана ова изузетна књига, а који сам писац назива „проезија“, где се губе границе између прозе и поезије. Соколов истражује границе језика, игра се значењем, па су реченице понекад неухватљиве, тешко објашњиве, због чега је и превођење његових дела увек својеврстан подухват.

Колико је сложен језик којим је писан, једнако је сложена и композиција романа. Дело се састоји из три целине, три одвојена наративна тока, на први поглед неповезана, али како се читање ближи крају много тога постајаће све јасније и јасније. Искуство из живота руског света аутор укршта кроз ликове и судбине актера свог дела, патњу, падове и мрак, али са светле стране мирне душе, без улепшавања, с оштрим хумором и топлиним лековитог подсмеха.

Када је роман објављен, и руска читалачка публика нашла се затечена пред јединственим стилским изразом, који сам писац назива „проезија“, где се губе границе између прозе и поезије.

Домаћа публика имала је прилику да се упозна са делима Саше Соколова кроз представе Формалног театра из Санкт Петербурга, у режији Андреја Могучија, са којима је познати редитељ гостовао на Битефу 2001. (Школа за будале) и 2007. (Између пса и вука) године, одушевивши публику и побравши награде. Могучи је тада испричао за београдске медије како се никада није срео са Соколовим, који је одабрао миран и повучен живот, због чега га неретко пореде са Селинџером. Последњих деценија живи у Канади са супругом и путује широм света. Врло је могуће да је рукопис четвртог романа изгубљен негде на грчком мору.

СКЗ доноси читаоцима веома значајно дело, како за руску књижевност, тако и за светске књижевне токове, које ће сигурно утицати да се у знатно већој мери заинтересујемо за овог писца, чији се последњи роман, „Палисандрија“ (Палисандрия), често назива и „обрнутом Лолитом“.

Дуг је низ разлога због којих смо са великим нестрпљењем очекивали роман „Између пса и вука“, у изузетном преводу књижевнице Злате Коцић.