УЧИО НАС ЈЕ ЉУБАВИ, ЧОВЕЧНОСТИ И ЖИВОТУ: Српска књижевна задруга свечано обележила 100-годишњицу рођења Душка Радовића

„ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“, 3. мај 2022.

Д. Богутовић

ПОВОДОМ века од рођења Душана Радовића (1922-1984) и своје 130-годишњице постојања, Српска књижевна задруга уприличила је скуп о великом и омиљеном песнику.

Фото З. Јовановић

Говорило је или послало прилоге више од 20 учесника – савременика и пријатеља, писаца, професора и књижевних тумача.

У свом тексту насловљеном „Раноранилац“ академик Милован Данојлић, који, иначе, дуго година живи у Француској, поменуо је збирку „Поштована децо“, којом је Радовић зацртао правац обнове једног песничког рода. А потом је подсетио на њихова младалачка дружења:

– Био је раноранилац, становао је код Цветкове механе и сваког је јутра, често пешице, силазио у центар града. Обично би свратио у „Касину“ да стојећки, са малим људима, и сам нешто презалогаји пре него што на врху највише београдске палате заузме радно место.

Фото З. Јовановић

Отприлике у то време и ја сам започињао свој радни, списатељски дан. Имао сам обичај да му се од куће јавим. И данас памтим број телефона његове канцеларије. „Иде ли?“, упитао бих га. „Мучим се, а код тебе?“ Нисмо се штедели, увек је могуће лепше и боље од оног што без великог труда уловимо. Драги Радовићу, у стогодишњицу твог рођења јављам ти нешто што би те могло обрадовати: Смрт је била немоћна. У твом граду и у нашим душама, још како си жив.

Фото З. Јовановић

Подсећајући да су рођени у исти дан, 29. новембра, који су заједно славили, академик Матија Бећковић је рекао:

– Откад смо се срели, нисмо се растајали, као једнослављеници, сабраћа и саписци. За његовог уредниковања, за његову љубав и ја сам писао за децу и водио дечје емисије на телевизији. Кад су њега сменили а мене скинули с програма, отишли смо у мотел „Стари храст“ и ту у четири руке писали драмску поему „ЧЕ – трагедија која траје“. Као сабрат био је венчани кум мом брату Љубомиру и крстио његове синове, а моје синовце Вука и Данила. Вука је крстио под Острогом, а Данила у Београду са митрополитом Амфилохијем.

Кад је Вук напунио годину, његовој баки је упутио телеграм: Зорка Бећковић, Колашин, Буда Томовића бр. 4: „Пољуби ми и поздрави Вука/ Мога кума а твога унука/ Када буде прва крила стеко/ Нека лети дуго и далеко/ Све што треба да носи и има/ Плаћено је крвљу и костима.“

Студио Б, Фото Власништво Милоша Радовића

Указујући да је Радовић често веома оштро реаговао на оно што би му се учинило као неморално понашање, песник Мирослав Максимовић је навео:

– Да није био такав, не би написао писмо једном познатом и утицајном писцу – које је било тако директно и оштро да нисам ни помислио да га уврстим у књигу Душкових сабраних списа – нити би био кажњен тромесечним умањењем плате на Радио-Београду јер је ошамарио колегиницу зато што се неприлично понашала према Стевану Раичковићу. Нити би изговорио у микрофон Студија Б стиховану реченицу: „Шта је то за нашу домовину милу кад је неко прода да подигне вилу?“

Према речима песника Николе Вујчића, Радовић му је од 1975, када га је први пут сусрео у собичку где је уређивао „Полетарац“, постао најдражи човек кога је упознао у Београду и од кога је највише научио. И не само то, помогао му је када је његова подстанарска реалност постајала све суровија.

– Једном, док сам испијао сок насупрот њега, Душко је превртао по фиокама као да нешто тражи и на сто стављао велике тегле које су биле пуне металног новца, онда их је отварао па враћао, да би једну велику теглу гурнуо према мени. „Ево ти мало пара“, рекао је. Одмах сам устао и рекао да ми не требају, али он је био упоран и запретио: „Ако то сада не узмеш, више ми никад немој долазити“ и стао на врата да би спречио да не одем. Буквално ми је угурао ту теглу у руке. Кад сам се вратио у своју подстанарску, подрумску собу, пребројао сам новац – била је то једномесечна кирија, и још је претекло.

Фото Власништво Милоша Радовића

На чувену књигу „Београде, добро јутро“, насталу на основу текстова из истоимене изузетно слушане радио-емисије, осврнуо се проф. др Милан Алексић:

– Радовић је кратку форму врло убојито користио за критику друштва и експлицитно изношење свог става инокосног спрам званичног става власти. Опсег његове критике био је веома широк и смео у свом ругању које се кретало од политике, преко идеологије и државне управе, све до општег стања у друштву. Усмеравајући врло често своју сатиричну жаоку на организацију појединих друштвених система, Радовић је успео да буде савремен скоро пола века јер се бавио критиком менталитета, универзалном темом која и Домановићеве приповетке чини и данас актуелним. О пројекту београдског метроа Радовић је 1978. године написао: „Хоће ли скоро тај београдски метро? Многи Београђани су већ под земљом и чекају.“

О великом значају Радовићеве „Антологије српске поезије за децу“, која је доживела велики број издања, др Зорана З. Опачић је рекла:

– Њен вредносни критеријум и данас има пуни легитимитет, а чињеница да ју је сачињавао велики песник, ментор и уредник на крају свог животног и професионалног пута, као својеврсну синтезу сопствених песничких и естетских уверења даје јој посебну вредност.

Тон предговора испуњен је потребом да се критички сагледа све оно што је било, што је довело да тадашњег тренутка и да се „сведу рачуни“. Радовић је осетио да се један континуитет певања за децу заокружио, испунио, од Змаја до Ршумовића и да следи неки другачији, у којем он прозире могуће знаке развоја.

Фото З. Јовановић

Сатиричар Радивоје Бојичић подсетио је како је Радовић радо говорио да је – извођач књижевних радова:

– За новине се каже да живе само један дан. Душко Радовић их је правио за вечност.

„Пионирске новине“, „Змај“ и „Кекец“, Душко Радовић није уређивао. Он их је украшавао.

Његов „Полетарац“ нас је учио да узлетимо. Душко Радовић је много радио и за телевизију.

Најмасовнија акција описмењавања спроведена је уз „На слово, на слово“. И зато, у његово време тек је сваки пети био неписмен, да би данас, у временима без њега, сваки пети био писмен.

На знамениту Радовићеву књигу „Поштована децо“ из 1954. осврнуо се Драган Лакићевић, писац и главни уредник СКЗ:

– Књига има девет песама и све су антологијске. У девет песама, као у девет соба, налазимо хартију из цртанке, бајку и басну, Африку, Кошутњак и Избиште, брод који плови до Јамајке и Кине. Плави зец прави друштво Јежурки Јежићу, рођеном неколико година раније у „шуми, широм, без стазе, пута“…

Радовићеве песме у коду дечјих размишљања и разговора доводе до основних питања морала, човечности, љубави, певања, живота, рекао је др Душко Бабић и додао:

– Оне – да парафразирам једну народну узречицу – деци говоре, а одраслима приговарају. Или – ако призовемо једног нашег савременог писца – оне у форми дечјих лудирања „потказују живот“.

Фото З. Јовановић

Од Ршума песма

ЗА овај скуп, песник Љубивоје Ршумовић приложио је ову песму:

Душом и радом

Плавог зеца и страшног лава

опесмила ова мудра глава.

Духовито и лепо, и ново

разиграно, на слово, на слово.

Душан душом, а Радовић радом –

шире радост и селом и градом.

 

Књига о Лафу

НА пишчев стоти рођендан изаћи ће књига „100 година Душка Радовића“, најавила је др Зорица Хаџић. Књига је сачињена од избора из Радовићеве преписке, породичних фотографија, изабраних страница из његових рукописа, цртежа, фрагмената из књижевног дела, текстова који су остали изван видокруга шире читалачке публике, али и оних који се први пут објављују.

– Колико лица Душана Радовића открива ова књига? Душан Радовић, Душко, Дуле, Дур, буразер Дуто, Колегер, син, ошамућени муж, тата, ћаћа без гаћа, ћале, уредник Душан Радовић, друг Душан Радовић, чика Душко, Дућ, драги и поштовани Душко – каже Хаџићева.

– Све је то био Радовић. Ако тражим заједнички именитељ за сва његова лица – онда ћу рећи: био је ЛАФ, онако како је писао сину војнику: „Да се трудиш и да постигнеш то да будеш лаф у свакаквим околностима, а не само у најповољнијим.“

Фото Љ. Ршумовић

* * * * * * * *

Песма о чекићу

Овај чекић куца

као топ да пуца!
Подилазе жмарци
кад груну ударци!
Из првог ударца
закуцо комарца!
Из другог хица
закуцао свица!
А ударац трећи?
Тужно је и рећи…
Јер трећи ударац
закуцао палац.

* * * * * * * *

Да ли мкромпир цвета

Чудно питање:

да ли кромпир цвета?
Не бих се чудио и да цвета!
Шта све не цвета у башти лета?
Од сунца до сунцокрета
– све цвета!
кад већ све цвета,
била би штета
да кромпир не цвета!

* * * * * * * *

Дете и пас

Дете се плаши

пса.
Пас се плаши
детета.
Кад би знали
да се и један
и други плаше
не би се
плашили.

ЛИНК: https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1112622/ucio-nas-ljubavi-covecnosti-zivotu-srpska-knjizevna-zadruga-svecano-obelezila-100-godisnjicu-rodjenja-duska-radovica