Други о нама, Задругин летопис
Велики јубилеј “плаве књиге”: Косовска мисао у темељу Српске књижевне задруге свих 130 година постојања
мар
Радио Митровица север, 22. март 2022.
Спска књижевна задруга ове године обележава 130 година постојања. Велики јубилеј једне од најстаријих српских издавачких кућа, синоћ је обележен и у Косовској Митровици, пригодним програмом који је организовала Градска библиотека „Вук Караџић“. Том приликом публика је могла да се упозна са историјом и делатношћу ове културне институције, али и са 20 писаца и песника са Косова и Метохије, који су од недавно постали њени чланови.
Ово издавачко предузеће чија је историја раскошна колико и имена на рикнама њених издања, основали су 1892. године “седамнаесторица величанствених” међу којима се издвајају имена Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Милан Јовановић Батут, Јован Јовановић Змај и Стојан Новаковић. Од тада до данас, СКЗ објављује и чува најкапиталнија дела српског интелектуалног крема. Са својим народом дели књижевне драгуље најцењенијих писаца, али и страдање. А било их је превише.
Управник Српске књижевне задруге Душко Бабић рекао је обраћајући се окупљеним писцима, песницима и књигољупцима да ако нешто у култури траје 130 година, онда мора да у себи има неку посебну снагу, посебан разлог и што је настало и што толико траје, те да се домет једне културе, управо и мери континуитетом који она успе да у себи оствари.
“Српска књижевна задруга један је од најзначајнијих континуитета који је српска култура остварила. Ако то сада повежем са ситуацијом у којој се налазимо, а налазимо се на светој српској земљи са циљем да представимо Задругу, онда не могу а да те две ствари не доведем у везу. Мени се чини да су Српска књижевна задруга и Косово и Метохија толико блиски , да је ово најбоље место да се о Српској књижевној задрузи говори. Због тога што Косово, као метафора, не као физички, географски простор,већ као оно што називамо косовско наслеђе, косовска традиција или ако хоћете онако како је то Андрић најлепше назвао – косовска мисао, она је сржни део нашег идентитета. Та косовска мисао је заправо овај народ као духовну заједницу створила и очувала у свим вековима наше бурне и тешке историје. Ја се усуђујем да кажем да је таква мисао, косовска мисао са свим оним заветним, сакралним и светим које она у себи чува, унутра, као своју иманентну потребу носила и овакву једну институцију”.
Према Бабићевим речима, СКЗ је институционализовала све оно што је косовска мисао вековима баштинила и чувала.
“Задруга је неумитно упућена на идеју Косова и косовске мисли. Заправо, она је због тога и настала, да чува оно највредније и најсветије што је наша култура створила током векова свога трајања” рекао је Бабић.
То потврђује и први акт којим је регулисана делатност ове институције. У Правилима су тада записане и смернице које се до данас прате и као циљ Задруге је наведено да она треба „да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу“.
Бабић је изразио задовољство због великог броја писаца са Косова и Метохије који су постали чланови СКЗ-а. Исту радост дели и директор Градске библиотеке “Вук Караџић” и домаћин вечери, песник Милан Михајловић. Он истиче да подручје Косова и Метохије има мноштво младих стваралаца чији рад их препоручује да буду чланови овако озбиљне и угледне породице.
“Уметност је моћ. Савршенство природе. Духовно зрачење једног народа. Истина, она је – не хлеб, али свакако зрно живота. То зрно живота, већ 130 година на најбољи могући начин чува и негује Српска књижевна задруга” рекао је Михајловић.
О богатој историји Задруге (што је како је истакнуто, друго име за породицу) говорио је и уредник издаваштва ове куће Драган Лакићевић и писац Бранислав Матић. У програму су учествовали гуслар Станко Аџић и вокална солисткиња Јелена Спирић. Вече је започето минутом ћутања поводом смрти књижевника Милована Витезовића.
Ћак и најскромније кућне библиотечице у Србији имају макар једну препознатљиву плаву књигу из чувене едиције “Плаво коло”. Пракса објављивања по једног “Кола” годишње, које би бројало пет до седам најважнијих дела српске, а касније и југословенске књижевности, стара је колико и сама Задруга. До данас, објављено је 112 кола. Прва књига штампана у овој едицији било је дело Доситеја Обрадовића “Живот и прикљученија”.
Оно по чему се издања СКЗ- разликују од других, јесте скромност и кретање у границама доброг укуса када је визулени изглед књига у питању. Оне, како рече Бабић, нису заводнице, не шљаште, не маме, не позивају да их купите због тога што су шарене, већ својом аскетском, плавом ненаметљивошћу, остављају простор писцу да се написаним препоручи. Лого куће стар је колико и она сама. Његов аутор био је Јован Јовановић Змај.
