Давидов: Запис о сеоби

Лета Господњег 1690. пошли су на север обазирући се често. Поглед им се заустављао на првим бреговима који су закрили видик. И завичај. Неки су певали, сузних очију. Иза њих је остала стара Србија, Патријаршија у Пећи, Грачаница, Дечани, Девич…

У том ходатајству, на застанцима, у недељни дан, јереји и јеромонаси богослужише по шумарцима и утринама. Сви појаху на јектенија. Само се повремено чуо плач детињи и рзање коња. Удисали су мирис шуме и тамјана. И било им је лакше.

Одмарали су под зидинама Белиграда. Очекивали благотне вести да се врате на огњишта. А онда су, невољно, прешли Саву, и упутили се у неизвесност. Више се нису освртали. Ишли су бескрајном, често пустом равницом. За велику реку, заогрнуту врбацима и трстиком, уз коју су споро одмицали, рекоше им да се Дунаво назива, а земља Угарска или Хунгарија.

И гле, у свим селима и варошима кроз које су пролазили, и где су многи занавек остајали, могао се чути и српски говор измешан са мађарским, чак и турским речима. Дочекивали су их сународници – староседеоци меким хлебом чији се мирис шири уским сокацима Баје, Мохача, Сечуја, Пантелије. И тако до Будима града. И даље до Острогона, Коморана и Ђура. Сазнали су да су „њихови” ту још од предосманлијског доба. Рекоше им да одатле ни Вијена није далеко, а у њој је Цар Леополд I, од кога је патријарх Арсеније III примио позивно писмо да са народом пређе у угарске крајеве где ће Расцијани имати сва своја права, као и остали народи што имају. И већа, јер су храбри ратници. Обрадоваше се они што су носили оружје, а таквих је било мноштво.

У тој земљи, измешани са Немцима, Мађарима, Словацима и раније досељеним Србима, започеше Чарнојевићеви нови живот. Обновише цркве, саградише нове; после земуница уселише се у куће. У варошима се погосподише.

Остала је баштина, као сведок. У њој су разасути белези њиховог присуства у времену које омеђавају патријарх Арсеније III и историк Јован Рајић. А то је и столеће српске просвећености.

Дугачка поворка знаних ликова, а сећамо се само неких. Највећа неправда чини се онима који, по суду горде Историје, нису значајне личности. На пример, намећу се сећању сремски Исаковичи. Да нису у Сеобама васкрсли, ко би за њих знао? А Трифун је, на брегу више манастира Шишатовца, лепу капелу подигао; Вук високу звоницу, а за исти манастир поручио је, и добро платио, израду бакрореза Свети Стефан Штиљановић, што га је у Вијени у бакру изгравирао илирско-расијански обшчиј зограф Христифор Жефаровић. Доста, да их памте. И таквих се ликова понекад треба сетити, бар када се у мислима враћамо у она времена мукотрпна и славна. Повесница се ослања на њихове гробове, али их помиње обично у друштвеним скупинама – као официре, трговце, граждане, немеше, свештенике, еснафлије…

Понекад само, њихова имена изроне из тмине. То је онда дучака ниска дародаваца, ктитора; пренумераната славеносерпских књига. А находе се Расцијани и у списковима војеним; у полковима Посавско-подунавском, Потиско-поморишком. Ређају се, у ратним извештајима погинулих и несталих. Налазе се у списковима одсељених у Росију. Приложници су пак уредно заведени у протоколе и тефтере црквене, у парусије манастирске. А сви до једног су у матицама рождајемих, венчајемих, усопших.

Много су сеферина и сребрних форинти поарчили на српске православне „барокне” цркве чији су звоници најлепши украс низије. Дарежљиво, чак галантно, давали су за иконостасе, иконе, књиге, гравире, сасуди од сребра и злата, и на барјаке цеховске, црквене.

Молили се Богу за туђег цара којег су својим називали, али ни своје царе и краље, из песме и приповести, нису заборавили. – У њих су се клели. На иконама су сликали. Целивали. Гинули за туђе царство, али су о свом и ноћи и дању сневали.

*

Мислим често о Расцијанима кад прелазим оне камене, истрвене прагове цркава. И онда кад ходам старим, запуштеним гробљима и онда кад прегледам избледеле хартије њиховог живописа. Са њима се често срећем у Сентандреји или Сремским Карловцима, Темишвару или Осијеку, Араду или Вуковару, Баји, Митровици, Стоном Београду, Пакрацу, Српском Ковину, Јегри, Сомбору… Затичем их у манастирима Лепавини, Грабовцу, Ораховици, Крушедолу, Бођанима, Сенђурђу… Свугде су њихови светли белези. Свугде су и они. Путују, тугују, на војну се спремају, тргују, сликају, занате уче, граде, књиге купују… национ сербски, разливен као некада воде Подунавља, Потисја и Поморишја.

Од оног времена, на њиховој земљи све се изменило. Запустели су и неки храмови на крајњем северу сеоба. Ископнели Расцијани у Хунгарији.

Само ноћу оно исто треперење звезда, у бескрају. Тамо је негде и уснуло предање које понекад будимо, да је са нама. Па заједно дочекујемо зору. А онда нестане чаролија.

Враћамо се поново повесници да нам помогне у трагању за временом које није изгубљено.

Остала је баштина.

Динко Давидов

У: Динко Давидов, Парусија, Српска књижевна задруга, Београд, 2011, стр. 180–185.