ДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ПРЕДРАГА Р. ДРАГИЋА КИЈУКА, СЕКРЕТАРА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

Ове, 2022. године, навршила се деценија од смрти нашег угледног интелектуалца, вишегодишњег секретара Српске књижевне задруге, Предрага Р. Драгића Кијука (1945-2012). У доба  свеопштег дробљења и парацијализације знања, овај интелектуалац је био ренесансних склоности и интересовања: хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац.

Средњу школу завршио је у Београду, а студије на Филолошком, Правном и Филозофском факултету похађао на престоничком Универзитету. Стручна испитивања и усавршавања имао у Италији, Грчкој, Русији, Француској и Норвешкој. Повремено се бавио превођењем и писањем драмских текстова (његова  радио – драма Неимар светлости, коју је и режирао, доживела је бројна издања, после праизведбе октобра 1993). Био је управник највеће Библиотеке иностране периодике на Балкану. Као истакнути културни радник био је члан Удружења књижевника Србије по позиву.

У Удружењу књижевника није био само струковно ангажован, напротив: славна адреса Француске 7, запамтила је Кијука као активног  члана Одбора за заштиту слободе и права, који се и у титоизму и у поститоизму  ангажовао у борби за право на неоковану, смелу мисао, за достојанство стваралаштва, у земљи у којој су песници попут Гојка Ђога,  ишли у затвор због увреда на рачун „Дебелог Мртваца Гроза“ ( израз блаженопочившег владике будимског Данила ) Кијук је свагда устајао у одбрану гоњених и утамничених: ангажовао се, примера ради, и око помоћи Србима баченим у чељусти хашког Минотаура.

Био је  један од оснивача Фонда истине (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народног сабора ( Призрен), Центра за хришћанске студије (Београд), удружења интелектуалаца Српска национална свест (Ниш) и издавачке куће Euro Epistel (Ашафенбург). Сва ова удружења борила су се за истину о Србима у доба када је та истина, по налозима Империје, била забрањена, и када је Вол Стрит заратио против Косовског завета. Био је у Управи Српског националног одбора свесрпског конгреса (Чикаго), Управи Удружења књижевника Србије, Управном одбору Српске књижевне задруге ( где је радио и као секретар ). Био је оперативни уредник часописа Serbian Literary Magazine (1993-2001) и главни  и одговорни уредник Књижевних новина од 2001 до 2004. године; у том периоду, када су ДОСманлије харале нашим медијским простором, „Књижевне новине“ су  биле један од ретких светилника слободне речи, а Кијук све –не само главни и одговорни уредник, него и лектор и коректор и човек који је, захваљујући својим везама у дијспори, обезбеђивао средства за излажење сваког броја, пошто су досократе гледале да угасе гласило мрског им УКСа. Био је  и члан Савета Универзитета Републике Српске Крајине и један од покретача нове серије часописа Хришћанска мисао (1993). Иницирао је и био један од аутора декларације на пет језика (Слово о српском језику, 1998), која је тражила хитну обнову србистике уместо  штеточинске сербокроатистике.  Покренуо је и уређивао библиотеке Српска дијаспора и Српска породична библиотека.

Објавио је двадесетак књига студија и есеја од којих шест на страним језицима. Посебно се бавио старом српском књижевношћу (само на енглеском штампао је, 1987, провокативну и обимну студију Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry 1200-1700  / Средњовековно и ренесансно српско песништво), модерном светском поезијом, делом Достојевског, историјом европске цивилизације, протоисторијом Срба и Словена, феноменом сеоба, злочинствима савремене политике  глобализма и утицајем  папизма на судбину српског народа.

Зборником CATENA MUNDI (1992), у два обимна тома, сачинио је, према оцени рецензената и приказивача, „духовну енциклопедију српског народа“ – а зборником Мало завештање (1999), објављеном на енглеском језику под насловом The Little Legacy, извршио преиспитивање хиландарске баштине према кључу православне философије живота.Религиозно – метафизичко тумачење књижевности дошло је до изражаја у његовој студији „Кушач и искупитељ“, а „Излазак у игру“ нашао се на трагу европског персонализма. У првој деценији 21. века објавио је, између осталог,“Bestiarium humanum“, политички дневник о прогону и страдањима Срба, древног европског народа, који се нашао на удару  НАТО Империје; „Атлантократију као језуитски идеал“, где је показао да је савез Вашингтона и Ватикана био пресудан не само за слом Варшавског пакта и силовити замах Новог светског поретка, него и за све неправде које су нам учињене крајем 20. века ( а које и данас трају );“Најезду нових варвара“ ( у којој је објавио своје сјајне уводнике из „Књижевних новина“, који су рефлекторски обасјавали злодела глобалиста и њихових ДОСовских гаулајтера у нас;“Уметност и зло“ ( зборник разноликих есеја о књижевности и култури, где се нарочито истиче онај о доприносу руске емиграције нашем духовном поднебљу између два светска рата  ); „Еристичке есеје“, у којима се обрачунавао са квазинтелектуалцима у служби зла ( звао их је „интелектуална бижутерија“);“Огледе из омилитике“ ( где је сабрао низ својих беседа; а беседио је, као и Никола Милошевић, тако да се то одмах могло записивати, и смештати међу корице ). Упокојио се радећи на својој новој књизи, „Хришћанство без Христа“, коју је, уз свесрдну помоћ сина Ранка, успео и да доврши – остало је само да оде у штампу.

Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника“, аутор је петнаестоминутног дела Epistle of Love (Посланица љубави) насталог по стиховима српске средњовековне поезије, преузетим из Кијукове књиге  Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry (светска премијера изведена у Лондону 22. марта 2001, St. John Smith Square). Тавенерова композиција Посланица љубави (коју је посветио српским мученицима) изведена је у Београду у оквиру солистичког концерта Патрише Розарио, „сопрана миленијума“, 4. новембра 2002. године. За монументално дело The Veil of the Temple (Застор Храма), у извођењу четири хора, неколико оркестара и солиста, а у трајању од седам часова –  Џон Тавенер је, такође, користио књигу  Кијука Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry .

Због бављења „српским питањем“ и деловања Фонда истине  на начин другачији од званичног- избачен је са посла 1993, после учешћа на округлим столовима универзитета у Италији. Иако је Удружење књижевника поднелу сву документацију за доделу националне пензије Предрагу Драгићу, он је никад није добио. Како је волео да нагласи, никада није био члан ниједне партије, није припадао ниједној философској или књижевној школи, као што није био члан нити једне квазимистичне или езотеријске организације. А помагао је сваком ко је био спреман да служи Истини и да се бори за Истину.

Године 2012, објављена је књига „Кијук: мудра птица љубави“, коју је приредио потписник ових редова. Она је сада доступна на светској електронској мрежи, и срдачно је препоручујемо свима који би о Кијуку желели више да сазнају.ž

 

Владимир Димитријевић