КАФА У СКЗ: представљена нова књига песама Братислава Милановића ‒ „ПЛАВА МЕДУЗА“

У четвртак, 1. септембра 2022. године, у Сали Српске књижевне задруге представљена је нова књига песама Братислава Милановића ‒ ПЛАВА МЕДУЗА, која је ове године објављена у 114. (јубиларном) Колу СКЗ.

О књизи је говорио проф. др Радивоје Микић, док је стихове читала Јана Саламадић, глумица.

***

Братислав Р. Милановић

Велика је част за сваког писца да му се књига појави у плавом Колу Српске књижвне задруге. Змајев знак на корицама гаранција је квалитета књиге на којој се он појавио. О свим другим њеним особинама може се разговарати у књижевно-теоријским и поетичким расправама. На то свако може бити поносан. Тако и мене испуњава осећање да сам се, пишући толикле године и тежећи да досегнем врх, нашао негде близу циља. Али време у којем се наше књиге појављују у јавности погубно је за издаваштво. Није овде реч о новим медијима који, тобоже, конкуришу књизи. Они могу само да јој помогну. Реч је о појави неких нових људи који држе моћ у својим рукама и одређују под каквим ће се условима штампати књига, које ће јој се дажбине и глобе наметнути да би била изједначена са обичном робом. Само наши економисти књигу сматрају робом и тврде да је тако у свету. Можда. Само у том свету порез на књигу је осам посто, а код нас, кад се све сабере, преко тридесет. Само код нас писац и издавач од књиге немају никакву материјалну добит, за разлику од трговаца и дистрибутера… Свуда у свету књига се сматра робом од посебног значаја и има све повласатице, како би што лакше доспела до читалаца. Даће Бог да се то и нама догоди. Само, морамо ми да почнемо пре Бога.

Проф. др Радивоје Микић

Јана Саламадић, глумица
____________________

Братислав Милановић, ПЛАВА МЕДУЗА (114. Коло СКЗ)

САН

Сањао сам да скачем у прозрачну
воду из неке сулуде висине
и пропадам у дубину, двозначну,
кроз плаветнило, по мери силине
с којом сам заронио према дну.
У том искричавом и опасном сну –

потом сам, споро, израњао к сунцу,
кроз азурне провидне слојеве
из неке сенке што се згушњавала…
Око мене, стремећи к врхунцу,
плесали су мехурићи … Издавала
ме снага, загледаног у ројеве

зракâ што недостају мојој крви:
немам више моћи у мишићима
за пресудан чин израњања у дан,
језа ми и последњу мисао мрви
док тонем према воденим бићима:
ко ће ме овде наћи? Ово није сан.