Milivoj Srebro dobitnik nagrade „Đorđe Jovanović“ za knjigu „Ivo Andrić u frnacuskom ključu“

U sredu, 29. oktobra 2025. godine održana je svečana dodela Nagrade „Đorđe Jovanović” u prostorijama istoimenog ogranka Biblioteke grada Beograda.
Stručni žiri je odlučio da Nagradu „Đorđe Jovanović“ za 2025. godinu dodeli knjizi IVO ANDRIĆ U FRANCUSKOM KLJUČU, čiji je autor Milivoj Srebro.

Dodaj u Listu želja

Brzi pregled

IZDANJA 2025.

IVO ANDRIĆ U FRANCUSKOM KLJUČU: sudbina velikog pisca iz „male“ književnosti, Milivoj Srebro

1,000.00 рсд

Dodaj u korpu

OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA

U ovogodišnjoj produkciji i konkurenciji za nagradu “Đorđe Jovanović”, čak još tri monografska dela bila su posvećena delu Ive Andrića, od toga dva njegovoj inostranoj recepciji – u Italiji i u Francuskoj¹. Jedno od njih, monografija dr Milivoja Srebra, “Andrić u francuskom ključu” (Srpska književna zadruga, 2025), je jednoglasnom odlukom žirija ovogodišnji dobitnik nagrade “Đorđe Jovanović” za esejistiku i književnu nauku.

Dugogodišnjim i minucioznim istraživanjima, dr Milivoj Srebro nas vodi kroz istoriju recepcije Andrićevog dela na francuskom jeziku od prvih prevoda u drugoj polovini 20. veka do njegove „postmortem“ recepcije u prvim decenijama 21. veka.

Detaljno analizirajući društvene i kulturne okolnosti tokom sedam decenija njegove recepcije, konsultujući novinsku i akademsku kritiku, kao i rezultate međunarodnih slavističkih skupova, čija je tema bila stvaralaštvo Ive Andrića, Milivoj Srebro pokazuje kako su izgledali počeci recepcije dela našeg pisca, koji su bili njeni usponi i padovi, šta je sve uticalo na prijem Andrićevih dela u Francuskoj, detaljno rekonstruišući kulturne, jezičke, kao i društvenopolitičke okolnosti, naročito devedesetih godina 20. veka, i konačno, sa pitanjem – da li je recepcija Andrićevih dela u Francuskoj u skladu sa vrednošću njegovog dela?

Tri su perioda koja M. Srebro izdvaja i koja su do sada odredila stalnu aktuelnost Andrićevog dela među njegovim tumačima u Francuskoj i francuskom čitalačkom publikom: to je egzotika jednog manje poznatog i stoga privlačnog balkansko-orijentalnog sveta u srcu Evrope, na čijim temeljima Andrić pripoveda o univerzalnim oblicima ljudske prirode, kroz prevode u periodu pre dobijanja Nobelove nagrade. Drugi je, nagli porast inetersovanja za ovog jugoslovenskog i srpskog pisca nakon dobijanja Nobelove nagrade 1961. godine, kada su uglavnom prevedeni svi njegovi romani, a vremenom i važnije knjige pripovedaka. Treći i poslednji talas interesovanja za Andrićevo delo jeste period raspada Jugoslavije krajem 20. veka, kada su francuski čitaoci i tumači u njegovom delu pokušavali da nađu odgovor na pitanja o genezi ponovo buknulog i ostrašćenog zla na Balkanu, i posebno u Bosni i Hercegovini, kao viševekovnoj mešavini „suživota“ više naroda i konfesija.

No, kako je navedeno kao sumaran zaključak ove studije, i pored navedenih „talasa“ interesovanja za Andrićevo delo i njegovog permanentnog prisustva na francuskoj književnoj sceni više od sedam decenija, on je, suštinski, za Zapad i dalje ostao nerazumljiv, a sa novim generacijama i „nepročitan“ pisac. Sa opaskama da su mu romani „preopširni“, sa drugačijim senzibilitetom, koji postaje sve manje razumljiv zapadnom čoveku u ubrzanom vremenu, gde se traže drugačija dela i čitanja, sve se može zaokružiti rečenicom eminentnog komparatiste i profesora na Sorboni, Iva Ševrea: „Nije lako, u Francuskoj, čitati Ivu Andrića“, izrečenom početkom osamdesetih godina 20. veka, sve do najnovijih dobronamernih pokušaja (Kertin Delpeš), motivisanih namerom da se delo našeg jedinog Nobelovca ipak približi mlađim generacijama francuskih čitalaca.

Andrića nije lako čitati u Francuskoj najpre zato što on, po viđenju francuske književno-naučne publike, dolazi iz male književnosti, pisane na „malom jeziku“. To je ujedno i jedan od glavnih razloga, saznajemo iz ove studije, što on nikada ravnopravno nije zauzeo mesto među velikanima evropske literature, o čemu svedoči i „anketa, sprovedena 1999. godine u organizaciji dnevnika Mond i trgovačko-književnog lanca Franc sa ciljem da se napravi izbor 100 najboljih knjiga odlazećeg 20. veka“. Na toj listi nije se našlo nijedno Andrićevo delo, a prednost je davana piscima „velikih jezika“. Isti „prestižni francuski dnevnik, ali dvadeset godina kasnije (2019), sproveo je ponovo anketu na osnovu drugih kriterijuma“. I nakon ove ankete, na listi se opet nije našlo ime Ive Andrića.

Iako su u Francuskoj prevedena skoro sva njegova najznačajnija dela, iako je stekao status najpoznatijeg i najprevođenijeg srpskog i jugoslovenskog pisca, iako je od svih pisaca bivše Jugoslavije najduže prisutan na tamošnjoj književnoj sceni, Andrić ne zauzima odgovarajuće mesto u krugu stranih svetskih pisaca, niti je dovoljno blizak francuskoj književnoj publici, zaključak je ove studije.

Monografije ovog tipa dragocene su stoga, jer nam rasvetljavaju nužno potrebna saznanja o sveukupnom mestu srpske književnosti u svetu, na egzemplarnom primeru recepcije našeg jedinog Nobelovca (kroz odličan naslov) tj. „u francuskom ključu“, u jednoj velikoj književnosti poput francuske, kada je ta slika znatno izoštrenija, kritičnija i možda manje afirmativna, nego što bismo želeli. Ova monografija M. Srebra je stoga prilog i podsticaj da se iz drugačije vizure posmatra celokupna politika književne recepcije, uticaja i afirmisanja naše književnosti u svetu, koja u prepletu za neizbežnom „geopolitikom“ tvori savremenu duhovnu svest na globalnom planu, a gde i srpska književnost, sa dragocenim istraživanjem poput ove studije Milivoja Srebra, treba da izbori svoje časno mesto.

U Beogradu, 20. oktobar 2025.

Predsednica žirija,

prof. dr Slavica Garonja Radovanac

(članovi: dr Slađana Ilić

dr Boris Bulatović)

Obraćanje povodom Nagrade Đorđe Jovanović

Poštovani domaćini – predstavnici Biblioteke grada Beograda, poštovani članovi žirija,
dragi prijatelji, koleginice i kolege,

Želeo bih najpre da izrazim iskrenu zahvalnost, zadovoljstvo – ali, moram dodati, i neskriveno iznenađenje – što mi je ukazana čast da se ove godine upišem na listu laureta takvog jednog uglednog književnog priznanja kakvo je Nagrada „Đorđe Jovanović“.

Da podsetim ukratko, kako i nalaže ovakav – svečani trenutak. Reč je o jednoj od naših ne samo najdugovečnijih nego i najprestižnijih nagrada za književnu kritiku, esejistiku i nauku o književnosti. Već na prvi pogled deluje impresivno lista uvaženih prethodnika, nosilaca ove nagrade od 1967. godine kada je ona prvi put dodeljena. Izdvojiću, ilustracije radi, samo nekoliko imena. Neki od njih su mi bili profesori : Miodrag Popović, Svetozar Petrović, Ljubiša Jeremić; od nekih sam učio diveći se njihovoj erudici, analitičkoj lucidnosti i britkosti uma: Borislav Mihajlović Mihiz, Ljubomir Simović, Milorad Pavić, Petar Džadžić, Predrag Palavestra, Svetlana Velmar-Janković, Vladeta Jerotić ; najzad, neki od njih su mi kolege sa fakulteta, sardnici ili prijatelji : Jovica Aćin, Jovan Delić, Mihajlo Pantić, Marko Avramović i, naravno, uvažena predsednica žirija – Slavica Garonja.

Kada se, dakle, ima u vidu prestiž ove nagrade, jasno je zašto njena dodela kod laureata spontano pobuđuje ponos i zahvalnost. Vest o ovom priznanju mene je, međutim, kako rekoh, i iznenadila, gotovo zbunila. Naime, ako ne računam „Brankovu nagradu“ Matice srpske koju sam još kao golobradi student dobio, „za književne sastave“, kako je na njoj pisalo, ovo je moja prva nagrada od nacionalnog značaja. Pretpostavljam da je slično iznenađenje doživeo i moj veliki prethodnik, Vladeta Jerotić, kada je 1994. dobio ovo priznanje za Darove naših rođaka. Zvuči „gotovo neverovatno“ – da citiram novinara Borbe koji je tim povodom sa njim napravaio intervju – da je Nagrada „Đorđe Jovanović“ koju je ovaj naš akademik dobio u sedamdesetoj godini života (!) bila, zapravo, „njegova prva književna nagrada“. Nije mi cilj, naravno, da na osnovu ove paralele, izvodim bilo kakav vrednosni sud. Još manje da poredim moju malenkost sa akademikom Jerotićem. Iznenađenje o kojem ovde govorim, motivisano je, u mome slučaju, razlozima vezanim ponajviše za specifične biografske činjenice.

Osamdesetih godina prošlog veka, dok sam se intenzivno bavio književnom kritikom i „punim plućima“ učestvovao u književnom životu ondašnje Jugoslavije1, imao sam i sam zadovoljstvo da budem član žirija koji su zaslužnim stvaraocima dodeljivali priznanja: između ostalih, i onoga koji dodeljuje možda najuticajniju nagradu kod nas – NIN-ovu nagradu za roman godine. Ali, to je bilo davno… U međuvremenu se „ubrzala“ istorija koja je, mnogima među nama, ovde na „brdovitom Balkanu“, odredila biografije – književne i životne.

Kada sam 1990. dobio mesto lektora na Univerzitetu „Mišel de Montenj“ u Bordou, imao sam nameru da privremeni boravak u inostranstvu iskoristim za istraživanja i da, kad se vratim, napišem studiju o prevođenju i kritičkom prijemu srpskih pisaca u Francuskoj. Sticaj okolnosti učinio je, međutim, da se moj privremeni boravak u inostranstvu produži, evo, sve do danas… Tačno trideset pet godina ! Narodski rečeno, čitav jedan život. Čak godinu više nego što je imao Đorđe Jovanović koji je, kao što je poznato, poginuo u trideset-četvrtoj godini u Drugom svetskom ratu.

I ova paralela zahteva dodatno objašnjenje. Došla mi je sasvim spontano, i podsetila me na specifičnosti razvoja naše književnosti, na koji su presudno uticali burna istorija i ratovi. Podsetila me je, isto tako, na ključnu činjinicu iz biografije čoveka čije ime nosi nagrada koja se danas dodeljuje, a koja se često zaboravlja : naime, da je uprkos kratkom – prekratkom životu ! – okončanom u tragičnim okolnostima, Đorđe Jovanović ostvario delo koje ga, uz sve ograde, danas svrstava među „tri naša najvažnija međuratna kritičara“ (J. Deretić).2

Novi rat – građanski, onaj iz devedesetih, takođe je mnogima izmenio životne i književne sudbine, a u mom slučaju – budući da sam se našao u položaju apatrida – promenio je i odnos prema književnosti. Aktivni kritičar odsečen, sticajem novih okolnosti, od maternjeg jezika i matične kulture, morao je potražiti izlaz iz ćorsokaka. Makar i po cenu da pređe na pisanje na drugom, stranom jeziku, da krene ispočetka… U uslovima medijske manipulacije na Zapadu, pa dakle i u Francuskoj, svaki angažman za srpsku književnost ličio je na borbu sa vetrenjačama. Šokantno otkriće cenzure u svetu koji se dičio „slobodom govora“ dodatno je obesmišljavalo svaki pokušaj ne samo intelektualnog angažovanja nego i pisanja, naročito o piscima koje su diskreditovali mediji lepeći im etiketu „velikosrpskih nacionalista“.

Upornost se, međutim, isplatila. Shvatio sam da medijska blokada ne može biti večna3, ali i da vokacija književnog kritičara, ako zaista stoji na čvrstim temeljima, može biti korisna u jednoj srodnoj aktivnosti : u promovisanju srpske književnosti u frankofonoj kulturnoj sferi. I prihvatio sam tu aktivnost kao veliki izazov, kao svoju novu misiju. Pri tome sam se oslanjao na saznanje koje sam stekao tokom doktorskih studija na Univerzitu u Bordou : naime, da Francuska pripada onim retkim zemljama koje na međunarodnom planu igraju ulogu medijatora, ulogu kulture posredovanja, i da kao takva može poslužiti kao „odskočna daska“ za promociju takozvanih „malih“ književnosti. To saznjanje mi je, verujem, pomoglo da istrajem : da pronađem dovoljno motivacije i energije da u toku sledeće tri deceniije objavim, u francuskim književnim časopisima, niz članaka i eseja posvećenih srpskim piscima, i da ostvarim više projekata čiji je cilj upravo sistematično predstavljanje srpske književnosti na francuskom jeziku4.

Moje opredeljenje da se posvetim radu na promociji nacionalne književnosti u Francuskoj – u početku iz egzistencijalne potrebe a docnije kao svesni, lični i profesionalni izbor – imalo je dakako svoju cenu. Znao sam da me život u inostranstvu, i prelazak na pisanje na stranom jeziku – čak i ako je opsesivni predmet toga pisanja srpska književnost – neminovno udaljavaju od književne i kulturne scene moje zemlje. Znao sam, dakle, i od početka prihvatio cenu takvoga izbora.

Moj izbor, međutim – stalo mi je da i ovo dodam – nije ni u čemu promenio odnos prema maternjem jeziku. Istina, dugogodišnje pisanje o svome na drugom jeziku, ostavilo je tragove : podsticalo sumnje, izazivalo nedumice… Ali povratak na srpski, kada se desio, bio je priradan, spontan. I tema se nametnula sama od sebe : ono što sam kao istraživač mogao najviše doprineti srpskoj nauci o književnosti, bilo je izučavanje srpsko-francuskih kulturnih veza i, posebno, recepcije nacionalne literature u frankofonom svetu.

Navedenom tematskom krugu pripada i nagrađena knjiga Ivo Andrić u francuskom ključu. I ona je plod mojih višegodišnjih istraživanja, nastala kao svojevrsna sinteza više članaka i eseja o našem nobelovcu koje sam ranije objavio u domaćoj i francuskoj periodici. Za podršku koju su pružili ovoj knjizi, posebnu zahvalnost dugujem kolegama iz Srpske književne zadruge – njenom predsedniku Dušku Babiću i uredniku Nikoli Marinkoviću. Oni su osetili da se kroz priču o „sudbini velikog pisca iz ‘male’ književnosti“ – kako glasi podnaslov knjige – ogleda, zapravo, i sudbina te književnosti u velikom svetu, onome koji na međunarodnom planu određuje kriterijume vrednosti, inauguriše nove škole, diktira stilove i tendencije.

Nema sumnje da su, dodelom ove nagrade, to prepoznali i članovi žirija, odlični poznavaoci nacionalne književnosti, koji takođe vrlo dobro znaju da – ako želimo da objektivno procenimo njen položaj, stepen njenog razvoja i domet njenih vrednosti – moramo da izađemo iz nacionalnog konteksta i da se suočimo sa pogledom drugih, naročito onih „velikih“. Jer čak i kad nas gledaju sa visine ­– čak kad to čine i prema takvome velikanu kakav je Andrić – taj pogled može da nam posluži kao reper na putu ka sagledavanju istine.

Zbog toga im izražavam iskrenu zahvalnost, uz zaključak da ovu nagradu i nagrađenu knjigu osećam kao simbolični povratak u okrilje književnosti kojoj oduvek pripadam, a od koje sam bio odvojen – samo geografski, razume se – trideset pet godina.

Još jednom, hvala.

Milivoj Srebro

U Beogradu, 29. oktobra 2025.

1 Kritike i eseji koje sam tada pisao konačno su objedinjeni u koricama jedne knjige koja je upravo izašla iz štampe, pod naslovom : Književnost krize (KOV, 2025).

2 Preostala dvojica su Milan Bogdanović i Velibor Gligorić.

3 Dokaz za to je knjiga Ecrit et cris d’un apatride koju sam objavio u Parizu 2005 (srpaka varijanta: Krajina je pala, maske takođe, 2007).

4 Među njima se izdvajaju portal i elektronska revija na francuskom jeziku Serbica.fr [www.serbica.fr], i knjige : Antologija srpske novele 1950-2000 (2003), Srpska književnost u evropskom kontekstu (2013), Kratka istorija srpske književnosti (2019), Antologija srpske književnosti : XIII-XX vek (u štampi).

BRIGA O SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI: Milivoj Srebro, profesor srbistike na Katerdri za slovenske studije na Univerzitetu Bordo Montenj

NOVOSTI, 25. novembar 2025. Goran Čvorović – stalni dopisnik iz Pariza Ni Nobelova nagrada nije [...]

25
nov