Павле Поповић (1868–1939)

Избор Павла Поповића за професора српске књижевности на Великој школи (1904), односно на Београдском универзитету (од 1905), значајан је датум у историји српске књижевности, која се од тог тренутка ослобађа застарелих филолошких метода и изграђује под утицајем европске, првенствено француске књижевне историје. Поповићу се 1905. на истој катедри и на истом предмету придружио Јован Скерлић. Њих двојица ће заједно, све до Скерлићеве смрти (1914), предавати историју српске књижевности. Предмет су делили тако што је Поповић предавао народну, стару (односно средњовековну) и средњу (дубровачку) књижевност, а Скерлић нову српску књижевност. Из тих предавања настале су две књиге: Поповићев Преглед српске књижевности (1909) и Скерлићева Историја нове српске књижевности (1914).

Павле Поповић је у српској научној и културној средини био један од најутицајнијих професора београдског филолошког круга. Био је уредник Српског књижевног гласника (1905–1906), оснивач Друштва за српски језик и књижевност (1910), оснивач часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921), председник Српске књижевне задруге (1928–1937), ректор Београдског универзитета (1924–1928).

Као млади професор Велике школе жустро је критиковао рад СКЗ, наводећи да није направљен добар избор издања, да не постоји програм, да вођење институције није добро, а став према књижевним питањима пасиван. Са доласком Павла и Богдана Поповића и Јована Скерлића СКЗ се превасходно окреће књижевности. Задруга је у Поповићу имала поузданог и меродавног тумача књижевности.

Његов утицај на генерације студената је био изразит, а заједно са братом Богданом давао је главни правац нашој академској критици у првим деценијама 20. века. Јован Деретић наглашава да је био „последњи српски књижевни историчар који се бавио нашом литературом у целини”.